Delo

ХРОМИ ИДЕАЛИ 173 Преко лета се било далеко одмакло с послом. Оба главна зида на брани била су подигнута. Ништа јаче није било у граду сазидано: све сам цемент и камен, темељ широк неколико хваги, а врх од зида као колски пут. Река, стешњена, пенушава и као зауздана пробијала се још кроз отвор на средини. Чекало се само пролеће, па да се и то зазида, и цела Морава окрене на јаз. Али се пролеће не дочека. С јесени поче да пада киша. Падала је из дана у дан. То не беше ситна, хладна јесења киша, већ млаки пљусци као усред лета. По околним планинама образовали се нови потоци и реке. Воде почеше надолазити. Из горњих места допирали гласови о поплави. Бујице однеле мостове, разориле путове, укочиле цео саобраћај. Једне од тих влажних, мрачних ноћи, чу се пуцањ, јачи од топа, страшнији од грома, као да се земља прецепила. Ускоро затим залупа улицом општински добош на узбуну. Варош се избуди. Река је била разорила брану, заглавила своје корито одроњеним каменом, ишчупаним дрвећем, пластовима сена, па се бацала преко поља право на град. Срећом за Чачак, са те стране налазио се неки старински бедем, те је сад полиција наређивала грађанима да поправљају што се дало поправити. Вода је већ допирала до бедема. У мокром мраку примећивали се њени прљави таласићи, жути, гипки, пенушави. Даље се није видело ништа. Киша је пљуштала. Са реке допирао потмуо хук таласа и тежак мирис на одроњену земљу. Грађани, у пола обучени, и војска пристизали су у гомилама. Журно се копало, набацивала се земља, побијало коље, доносило се камење, rpau е. Радоје је био први и овде. Али га сад нико није слушао. Они који су му се дивили највише, гледали га попреко, гласно га осуђивали, претили му. У једном тренутку, неко примети да се нешто црно гиба на таласима. Донесоше чакље, али оне беху кратке. Радоје обеси тада један фењер на чакљу, па присветли. — Мртвачки сандук! — приметише присутни.