Delo

174 Д Е Л О Радоје врати фењор ономе од кога га је узео, поново зграби будак, замахну њиме, поче да копа, па се онда заустави, наслони се на дрвену држаљу и изгуби, гледајући тупо у воду. Мртвачки сандук њихао се свеједнако. Око младића се дизале хиљаде руку, само његове беху као привезане; цела варош радила је око њега, само се он осећао неспособан за најмањи покрет. Он није живео, није био међу живима. Његов поглед из суморних, мрачних очију ишао је негде далеко, у бескрај. Његов несрећни геније, који је дотле владао овом водом, овим планинама, овим људима стискао се у њему као соко са скрханим крилима. Варош се спасла, али од „електрике“ није се познавао више ни камен. Љубав, коју је Радоје уживао у чаршији окрену се у мржњу против њега. Обедише га чак да је несавесно руковао са друштвеном имаовином, јер се у каси не нађе онолико новца колико се очекивало. Акционарско друштво „Рад и Светлост" пропаде, а Остојића стрпаше у хапс. Он се справда. Разлог је био прост: брана и тунел поред ње били су главни радови предузећа; наравно да су они скупо и стали, те се оно мало новаца, колико се могло скупити у једном покрајинском месту, готово све потрошило. Пустише га из затвора. Али његово цело имање оде на добош, јер је он највише настрадао: био је главни акционар. Отишли су очи лепи зидни часовници у рамовима од ораховине, будилници што су свирали војничке маршеве, златни ланчеви, велосипеди и шиваће машине. Оде чак кућа и имање. Вишња га је избегавала кадгод је могла. Чинило јој се да је она крива за његову несрећу. Тешко јој је било гледати га како иде од куће до куће, оправља сатове, леми минђуше, подмазују шиваљке. Штета није била велика — рече јој једном кад је срете и поведе говор о електричном предузећу. — Само је тунел запушен и збрисана спољна постројења. Оно што је најскупље стало: темељи, остало је недирнуто. Ја сам и онда то говорио. Али се свет препаде, и ето... Радоје наби качкету јаче на очи, распали лулу, па додаде: Успећу да поново убедим људе у потребу нашег предузећа. Фирма за машине даје ми повољне услове. Држава ће .притећи у помоћ... Ми морамо успети.