Delo

176 Д Е Л О Како је у овом селу било празно место, поставили су је одмах.. Од то доба, није се враћала у Београд. Живот јој је прилазио без догађаја. Избегавала је посете, састанке. Кад би се пак и нашла у друштву, о испитима, при излетима, месним скупштинама, остајала је усамљена. Младићи је нису волели, претпостављали су девојке које хоће да се шале, које допуштају да се задиркују. Хладна је као тестиЈа! — рекао је о њој једном неко иза њених леђа. Другојаче није могло бити. У тишини сеоске самоће, по којој ју је пратила туга од промашене удаје, она је у себи носила успомену на младића који ју је некад волео и кога би она могла волети, страсно и одано. Јасно јој је било да он није више њен и да то не може бити. Али се она надала да ће наћи неког другог, сличног њему, можда још бољег од њега. Како би иначе могла продужити да живи. У Млави су ретки Секулићи. Спомен на ову љубав одржавао је девојку у савршеној чедности. Ништа на свету није било кадро да је скрене с правог пута: мушки поглед ни рђав пример, сеоска чама ни саблазна књига. Заман је ожењени колега, иза леђа своје жене, правио слатко лице. Узалуд је општински ћата избријавао подбрадак и расипао комплименте, научене из новина. Залуду је и кмет задржавао учитељичину сиротињу. Лазаревићева је остајала чиста као кап росе, и чекала будућност и изабраног мужа; чекала их стрпљиво, хладно, као да није жена. Било је пролеће кад је дошла у то село. Двапут је потом глог обелио. Двапут се зажутила лала у школском врту. Двапут је славуј пропевао у шипражју поред Млаве. — На Духове је наша скупштина у Београду — рече јој Аница. — Да идемо? Тада се и по трећи пут глог белио, лале жутиле, славуји певали. Нова трава клијала испод трња, снег копнео по околним висовима, ветар доносио мирис од љубичице, пролетња јагњад блејала, жуборили потоци нови, безимени, брзи, пролеће освајало, живот се обнављао, на ранама се хватали ожиљци. — Добро; да идемо — приста Вишња. (НаставиНе се) М. М. Ускоковић.