Delo

* * * — Из Песама „Триумф ЈЂубави" Дигни саму себе над просторе ове, Где мртвило трује, царује и спава; Над јазбину мрачну што се живот зове, Ропски живот, који стеже и скучава. Дигни саму себе тамо негде, више, Над сунцем, још више, где се Творац попе; Где се кривда свака и освета брише, Где увреде наше немају ни стопе. Тамо где се нема презирати рашта, Јер гнушања људска не допиру хуком ; Где се вечно љуби, милује и прашта, Мученички, самим страдањем и муком. Ту окупај душу у светлости зрака Вечите доброте и божанства жртве, Па овамо дођи, у гомиле мрака, Да светињом будиш и живе и мртве. Да раскидаш душу, ко Бог што је кида, И део по део врела срца даваш; С руљом, која трпи, јауче и рида, Да болујеш, љубиш и да ускрсаваш. Да даш сваком срцу сузу и кап крви, А несреће људске, разумевши, знадеш; И свему, што судба сатре, сруши, смрви, Нов живот и нову, лепшу душу дадеш... Тад ћеш бити, драга, као звезда сама, Тако светла, моћна, бесконачно сјајна; Дејш, KEb. 64. 12