Delo

У М Р А К У ПРИЧИЦА У кући Стевана Славића, чиновника, све је мирно. Над прозорима његове ниске собе спуштене су тешке, прашљиве завесе и унутра изгледа као да је већ давно ноћ. По зидовима једва се назиру избледеле фотографије и дописне карте, а искрзани пиротски ћилими на миндерлуку и поду, пуни мрља, миришу на мемлу. У углу, поред црног растова ормана, једномерно се креће клатно старог дуварског часовника, са дугачким ланцима и гвозденим ђулићима, те се кроз тишину чује његово монотоно тика-така. А напољу завладала јесен, хладна и мочарна. Далеко од некуд стиже узнемирено хујање ветра, који витла кроз празно двориште. С времена на време чује се како капија зашкрипи и тресне. И у целој тој отегнутој песми одјече спомен на прошле јесени, исто тако пусте, хладне и без живота. Стеван Славић седи за столом, застртим црвени чаршавом, а преко леђа му виси стари зимски капут од шареног штофа, са углачаном сомотском крагном и пропалом поставом. Лице му је бледо и подбуло, око очију широки црни котурови, а проседа брада и коса чине да изгледа као прави старац, ма да му је тек педесет и пет година. На великом, меснатом носу светлуцају му наочари, док се са дебеле цигаре, коју држи у левој руци, диже густ, плавичаст дим. Пред њим, на столу, лежи неколико бројева дневних листова и он непрестано прелета погледом преко крупног наслова једног уводног чланка. Покушава да чита, али не може. Не види, а осим тога никако да скупи мисли. Слушајући како вода шикља у олуцима, сећа се и нехотице прошлих дана; оних светлих дана када је, још пре толико година, сав одушевљен, отпочео своју чиновничку каријеру.