Delo

У М Р А К У 189 Једне мрачне ноћи Бошко не могаде да заспи, те изађе из собе. Ишао је дуго кроз пусте палилулске улице, погурен, погнуте главе. Око поноћи сврати у једну малу кафану, скоро на крају Београда. Унутра је било пуно дима и мириса на вино. За столовима је седело неколико пијаних радника. На позорници, начињеној од дасака, певала је бледа, мршава жена. Њена је хаљина била кратка, украшена ситним перлама и шљокицама. Недалеко од ње, за хармонијумом, седео је старији човек дуге косе и упалих образа. Он је лупао сухим прстима по прљавим диркама и соба је јечала. Бошко наручи вина и уморно стаде посматрати своје суседе. Задиркујући певачицу, они су се задовољно кикотали и празнили чаше. Међу њима се нарочито истицао један доброћудни старчић, сав издрпан. Он се смејао и раздрагано викао: „Ра кије... ракије мени дајте!“ Пило се много. И Бошко је пио, осећајући да га подгриза онај стари, познати бол. — Ракије .. ракије! — викао је чичица. А за столом оних весељака запева певачица, грлећи једног младића, који се, занесен, играо њеним голим грудима. Пригушено и мукло јекну њен глас: Прекрсти руке беле, На света недра та, Иочивај тихо, мирно, Над тобом лебдим ја... Бошко подиже главу. Из свога тешког, неодређеног душевног сна он пође за песмом у неки нови, сасвим други свет, у свет који већ давно не беше осетио. У његовој се души јави осећање тихе радости за далеку прошлост, сву у магли, а са њим и страшна чежња за неком срећом удаљеном, [тајном и великом, о којој је још као дечак сневао. Тужан и нежан, болно очајан, он покрену своје бледе усне у осмех, док му се груди надимаху узнемирено. Сети се свега... Цео један живот, пун нејасних нада, прикривених жеља, страдања, покајања и лажи крену пред њим. Он виде сву своју беду, сву голотињу своје душе, цело наличје свога живота. Учини му се да чује уздрхтали глас свога изнемоглог оца, који га моли да учи. Ту је и мајка убледела,. мала, брижна. И заплака...