Delo

190 Д Е Л О — Зар се никад неће вратити доба прве младости? Зар баш никад? Никад, никад, никад! — одјекну му у свести. Никад, никад, никад! — зајеца глас певачице. Он спусти чело на сто, а хладна језа прође га од главе до ногу. И мрзећи себе, пожеле да плаче дуго, да плаче целога живота и да са сузама умре од туге за прерано изгубљеном младошћу. Тако he и живот npoh’ Лаку ноћ! Лаку ноћ!... А ветар тресну о прозоре и кроз димњак чу се његово језиво јаукање. Момчило Милошевић.