Dositej Obradović u Hopovu

14 Доситеј Обрадовић у Холпову русије, него за — архимандрита, „за које сви знаду и говоре“.

Стање је постало сасвим несносно. Намесник у завади са старешином пу опозицији са целим братством — то је нешто што нема смисла у манастиру. Морало се преломити или на једну или надругу страну. После манастирске славе није нико говорио с намесником, осим Павла. Ниједан служитељ није долазио њему нити га је ко слушао, него одлажаху Захаријп и Антонију. Поноситом „врховном“ намеснику се дало веома на жао, што га сви презиру, „као да су га каспрали“. Он се послужи ратном тактиком: да први нападне, пре него што би њега напали. Дозове својега вернога Павла и 25 Фебруараму диктује тужбу митрополиту против хаџи-Захарије.

Пеодорова тужба је веома неписмена, гдешто сасвим конфузна. Гужилац је и сам осећао, колики ће бити мален морални утисак тужбе на којој је потписан он сам против хаџи-Захарије, на чијој страни је стајало скоро цело братство; али се више није могло трпети. „Сваким начином, тужи се Теодор У писму, ради хаџи наш архимандрит, како ће инаго на моју службу поставити“. Го се видело лепо на саборима братским и пре славе п после славе. Место да врати манастиру што је дужап, он тражи да му се врати и оно што је дао. Теодор моли нову инетрукцију „поред које ћу се ја водити, зашто опо је било када је (хаџи-Захарија) био отлучен“. (Види се из овога, да се Теодор још 25 Фебруара држао наређења од 2: маја ланске године о провизорији). Тужи се, даље, на својега помоћника Антонија, д: је „човек свиреп“; „ја се не чујем код њега“, треба га стога заменити млађим. На крају долази пасус који је тако нејаспо стилизован да му се смисао може само нагађати. „На истом Антонију, велп, има јешче исправљенија, и што подмеће некојега попа Мојсеја на духовију, не само ништа ино, него, једно, из Жабља поп, друго, дужан јему хаџи-архимандрит, нак