Glas naroda

БРОЈ 17.

У НОВОМЕ САДУ, 29. АПРИЛА 1874.

Нзлази сваке педеље на читавом табаку. Дописи шиљу се уредииштву. а претплата и огласи А. Пајевићу у II. Сад.

ГЛАС НАРОДА.

Цена је листу: па годпну 3 Фор. па осам аесеци . . 2 . па четпр меседа - 1 „ за Србију годишње 4 „

ЛИСТ ЗА НАРОДНЕ СТВАРИ, ПРИВРЕДУ, ПОУКУ И ЗАБАВУ.

ЗА ОГЈАСЕ НЛАИА СЕ 0 НОВЧ. ОД СВАКЕ ВРСТЕ И 30 НОВЧ. ЗА ЖИГ СВАКИ ПУТ. ЦЕНЕ СУ ЗНАТНО НИЖЕ ЗА ОНЕ ОГЛАСЕ, КОЈИ ШТО ЧЕШћЕ ИЛИ У ШТО ВЕПЕМ ОБИМУ ИЗЛАЗЕ У 0В031 ЛИСТУ.

НАШ општински живот.

II Као год што сваки појав у друштвеном :кивоту човековом бива сложиим утицањем више разних узрока: тако се и томе, што је наш ошитински живот закржљавио, имаде припиеати више разних узрока. II ако би истраживање свих тих р&зних узрока био врло занимљив и благодаран посао, ииак се неђемо упустити у потпуно истраживање њихово једно ради ограничености простора, а друго, нгго бп то можда у неколико сметало цели, ради којеове реткепишемо. Ограничиђемо се дакле само на главније чиниоце, који, каоисвугде. тако и код нас, утичу на општински живот. Најглавнијн чинилац, од кога зависи друштвени развитак човеков у опште, а по томе и развитак општинског живота, без сваке је сумње човеков умни развитак. Што је човек умноразвијенији, т. ј. што човек својим умом види даље и јасише, што боље и лакше разликује ствар од ствари, појав од појава; тим више и тачније размишља о себи самом, о људима у онште и о целом свету. Са свим је наравно да се човек при томе задржава понајвише на себи самом; на то га упуПује природна тежња да себе одржи. Размишљајући пак о себи у хатар свога одржања, истражује човек начин, како ће се не само лакше и извесније одржати, него како Ве при том п срећан, задовољан бити. Ова тежња укорењена је у човеку тако јако, да је не можеш нз-а-њ истргнути, а да га љуто не оштетиш. Та природна тежња за одржањем и задовољством, то је она реч, што се тако често чује и из сриских уста, и која се увек с презрењем изговара. — то је е г ој и з а м, с е б и ч н о с т. Човек дакле размишља о себи из себичности. Нека нико не мисли, да је човек стао у друштво, да је створно државе и у држави разне установе тек случајно. Нстина је, човек је животиња, која воли друштво исто тако, као гдекоје животињске нородице, н. нр. мрави. Али кад би човек живео у друштву само за то, што га на то гони друшвено осеГшње, небн се човеково друштво

ни у длаку разликовало од друштва животињског. Друштвеиа живот његов не би се ни када променио, него би вазда, као штоје то случајкод животиња, остаоисти. Тобипосве спречило развитакчовеков, који је јасан као сунце. Ако је дакле човек у нрви мах, док још беше на врло ниском ступњу умнога развитка, тако да разлика измеру његове умне снаге и умне снаге најразвијенијих животиња не беше бог зиа колика, стао у друштво, што га је на то гонило просто животињско друштвено осећање: то јеод тога животињског друштва човековог тек онда постало право човеково друштво, кадсе човек толико умно развио, да је почео увиђа,ти потребу друштва ради користи, коју од друштва добија. Какве ли су користи, што их човек/ друштво пружа, то је барем у главноме сваком јасно. Ми знамо, да их имаде, који кажу, да друштвени живот одводи човека од природе, да је човек у друштву омекнуо, да му је снагамалаксалаи да друштво човеку толико недаје, колико му узима. Но шта то доказује? Да ли повратак у пређашње стање? Не! Ако, као што и сами држимо. већииа људи у друшгву није срећна и то ради кривице самога друшгва, које би свакога имало усрећити, ако човекова снага у друштву малаксава, ако га једе многа рра, које у нриродном животу човековом нема. томо је крив само начин, на који је друштво склопљено. Сва тежња имала би се по томе свести иа промену начина .склопа друштвеног, ини на шта више. Али да друштво пружа користи човеку, да му може обезбедити личну сигурност и слободу, да му даде средства, да лако набави што мује за живот потребно, да му пружа уживање, да му оплемени нарав и осећање, да га развије умно, једном речи, да му обезбеди природна нрава његова; може бити само под овпм главним условом: да се