Godišnjica Nikole Čupića

вати, слабо се међу собом позпаваху, нити им просветне и државне тежње беху прожмане једном јаком струјом. С тога им и истораска судба скреташе из рана противним правцима, свака за се другим просветним и политичким срединама. Бејаху још слаби да у себи сами и у својој средини нађу и подигну јак заједнички ослонац за, своје племенске и народне задатке, за своје умне и материјалне потребе. Отворени страним јачим утицајима повијаху се и колебаху између Истока и Запада. између Византије п

Рима, и то готово увек свака грана, за, се другим противним правцима који се укрштаху и потираху.

На жалост, и то не би доста. Гране једнога истог народног стабла као што је српско, свака са својим нарочитим обласним тежњама и својим засебним династичким и властеоским интересима, одоше свака на своју страну тако далеко, да их ни заједничка вера и црква, ни један исти леп, изворни народни језик, па ни двестогодишња Неманићска држава српска не могаху спојити ни одржати стално у једном политичком и просветном склопу. С тога и данас још видимо већи део српских земаља притиснут туђом силом. Песма која се у Шумадији и Морави пева не одјекује у Босни и на Неретви. Књга која се у Београду штампа, може се забранити у Призрену, Скадру, Мостару и Сарајеву, па и у Дубровнику, Задру, Загребу и Новом Саду. Само нас још на српску заједницу подсећају једна православна вера и црква, једнаки и слични обичаји, једна песма св. Сави и Краљевићу Марку, један исти диван језик српски, који се готово без књиге народне, без ошштих земаљских еабора, без свију оних великих средстава којима једноставне јаке државе у корист целине располажу, одржао кроз хиљаду и више година у пуној снази и лепоти, у Приморју као и на Дунаву, на Сави, Драви и Босни као на

Морави и Тимоку, готово све до ушћа Струме и Вардара. 4%