Godišnjica Nikole Čupića

22 с моРАВе на ВАРДАР

1 У Скопљу.

Па дан 27 Октобра остависмо Куманово и кретосмо се за Скопље. Тај ми је дан био читава свечаност. Кад сам се пробудио и погледао пут истока на брежуљке, на којима је било некадашње Жеглигово и Нагориче, средишња места ових крајева за српске владе у ХГУ веку, сунце је расипало своје зраке, и после јучерашњег ветра и магловите облачине, показивао се прекрасан дан. У самом Куманову било је топло. Ма да је још из јутра било, сунчева се топлота осећала, кад смо прелазили линију гвозденог пута и гледали на њој још несвршену будућу станицу кумановеку. Мирно и хладно пружала се двострука линија по равноме насипу, нити се из ње могаше прочитати она будућност, о којој ми толико сањамо, и од које толико очекујемо и за нашу земљу и за ове крајеве. Као механичка Формула што у мирним знацима свога, рачуна не показује ни слутњу оне силе која из ње доћи може, и ова је линија стајала мирно покрај садашњих места, у којима се средњевековни живот још у приличној сили држао. Али се већ чује писак локомотиве и кроз величанствену мирноћу ових балканских поља. Парни џин размахује својим силним крилима; он ће променити много којешта. Старајмо се, да у томе ми последњи не останемо.

Наш пут, или управо наша беспутица, водила је уз брдо на неке планинске висије, на којима се није ни мало осећала долинска топлота. Пут од наше границе управо је добар до водомеђе код табановачке куле, о којој смо пре говорили, премда и ту врло неједнако. Од водомеђе до Куманова пут је врло рђав, и спао је на обичан колник, на коме у кишно време мора бити врло рђаво. Од Куманова па све до Орланаца и Харачина, пред самом равницом скопљанском, пут је веома рђав. Као