Hanoar : list jevrejske omladine Jugoslavije

obrisa suze svoje, zatomi posmieh i uzdahne duboko — pa ućuta i ni riječi. Tad mu reče grobar: »Gospodine Židove, me misli, da sam ia tek znatiželian ma tvoju tajnu. Tako mi duše, mene zaboliše tvoji bolovi na dnu moz srca. | ncemam ia više snage da gledam tvoi iad. Uistinu samo Bog liieči sve rane, ali možda i ia mogu mnogo ili malo ili savičtom pomoći. Učiniću štogod mognem.« No Menaše Haiim dobro ie znao da ima doduše u Boga pomoći, ali da za niczovu dušu nema više nikakve pomoći. Jer na ni ie pala ta sudba: da ćuti, da siedi, da čeka. 1 da ćuti, ćuti. | odgovori grobaru pa mu reče: »Grešnik sam il svom životu. Zašto da grijiešim i u času smrti svoje? | kad bih ia pristao da ti ispričam svoju tainu, ia si ne bih pomogao ni u čemu, ali bih poremetio tuđu sreću. Zašto tražite od mene da počinim krivici? «

Ali kad ie Menaše Haiim vidio lice grobara — i gle! to ie lice bilo utučeno i shrvano od bola — tad se on savladao, icr niie mogao da gleda tugu grobarevu. I zakle mu se grobar svetiniom da će kao grob ćutati i da nece ma i migom nikome ništa odati. A Menaše Haiim povičrova tome čovjeku pa stane dugco i naširoko da mu priča povijest svoga Života kako ie ispričasmo u toi čitavoi knjizi. Kako ga ie Svemoćni pritilesnio gorčinom i nesrećom, kako ic Do savietu svoie Žene ostavio svoju rodemu kuću da se po sviietu ogleda trbuhom za kruhom. Rabi iz Bučača dao mu jie preporučno pismo, i On ič pošao zemliom. Naprosio ie nešto novaca i Živo zažudio u SVOm srcu da se vrati u svoj mir, u svoi dom. Ali zla sudba učini, te se sastao s nekim prosiakom koli ga zavede na zlo. Prodao ie tome prosiaku svoje preDoručno pismo za muogo novaca. S novcima ie pošao na saiam u Laškovic da ondie trguje priie povratka kući. Ali ondie se opio dokraia. Zapio ie sve. I opet ie morao obilati pragove i prosjačiti. | nakon mnogo i mnogo dana vratio se u svoie miesto. Ali ondie ie eto začuo da ga u mrtve računaiu, ier nađeše mrtva onoga prosiaka komu ie on prodao svoie preporuično pismo. 1 liudi su pO DreDOručtiom: Dismu sudili da je onai mrtvac bio Menaše Hašim glavom. I u svome miestu doznao ie om da ie niegova rođena žena postala žena drugoga muža i da ie s tim drugi mužem rodila zdravo i živo diiete (ta Menaše Haiima računahu u mrtfve!)... I ier je Menaše Haiim svećenik — Hakohen — i ier je niegova žena Kraindl Čarne za ni zauvijek izgubliena, on se vratio neviđen kako ie i došao neznan. (O, niegova Kraind! Čarne!) I on ie piešačio od miesta do miesta kao i Driič, i on bio ie putnik između mrtvih i živih, i on ie izgubio svoj mir. Ni u svijetu istine niie više očekivao pokoli.

Menaše Haiim htic je ioš štogod da kaže, ali duša mu se zavezla u teške misli i on zaćuta teško...

A onda opet započe iznova: »Pravo rekose muđraci da se sve ma tom svijetu u Žalost tešku obraća. Ali ia sam daleko od toga da se bunim protiv odredbe Viečnoga, jer ie rečeno da su kliučevi dani iiudima u ruke, i u tome ie sakrivena taina, ier odista su dani svi kliučevi u čoviečie ruke. I liiepo rekoše naši mudraci blage uspomene u Midrašu: „Sretan čoviek koji se odrve kušnii, jer nema niiednog čovieka koga Viečni (neka ie hvalieno ime niezovo!) niie iskušao' ...«

Menaše Haiim ućuta. Obojica razumješe ko ie bila ona žena koia ie došla da dade podignuti spomenik nad grobom Mienaše Haiima. I od onoga časa miie progovorio Menaše Ha;jim ni slovca, već je iačao dušu svoju u Bogu. 1 katkad ie ostavio svoje mjesto đa se prošeće do ograde groblia i da izdaleka vidi grob prosiaka, navodnoga Menaše Hajijima. Tai ga ie zaveo na zlo, tai mu uzeo Želi, tai ie zauvijek iskorienio ime njegovo iz Jisraela. I Menaše Haiim ie pomislio da se čitava njiezova nesreća i niie baš morala zbiti, ali doskora se sietio da .

179