Hanoar : list jevrejske omladine Jugoslavije

vladanju opazio ništa napadno. U devet sati ı četrdeset osvanuo je u kući svoga oca Mr. Natana Goldmanna. Bio je veoma rastresen: porodica se začudila kad je spomenuo da mu atelje nije dosta miran ı da ne može u njemu zaspati. Savjetovali su mu neka pođe u gornji kat ı neka legne u kojoj od spavaonica. Nato je pošao u nekadašnju svoju sobu, a u Jedanaest sati začuo se revolverski hitac. Kad je porodica dotrčala gore, bio je već mrtav; kugla je probila obadvije sljepoočice. Nije ostavio nikakvih vijesti — barem koliko se dosad znade — zašto je to učinio. Otac ı majka slomljeni su bolom...

Artur je preletio vijest, dozvao je pred kućom taksi ı odvezao se k Goldmannovima. Bio je većma uzbuđen nego ožalošćen, ı u najvećoj brizi za Viktorove roditelje. Viktor mu je bio uvijek dosta ravnodušan. Osjećao je Jasno da mora odgonenuti tajnu zašto je to Viktor učinio. Kao da je ova tajna i za nj od najveće lične važnosti. U kući Je vladala grobna tišina kao da je sve izumrlo. Djevojka, koja je služila kod Goldmannovih već godine, odmah ga je prepoznala ı pustila unutra. U salonu je sjedio samo Joe za stolom razmišljajući šćućureno; nije se ni prenuo.

»Ti si, Arture.« Glas mu je bio bez ikakve boje. »Drugi su gore. Majka leži u krevetu, bolničarka je kod nje. "voj otac ide po sobi amo tamo s mojim.«

»A Viktor?«

»Leži u svojoj staroj sobi. Nema što vidjeti osim rane. Možeš da odeš gore, ako hoćeš.«

Artur sjede. »Koji je bio uzrok, Joe? Zašto?«

Joe ga najzad pogleda. Iz njegovih zlatnosmeđih očiju nestalo je običnoga izraza ironije ı straha. »I ja sam razmišljam o tome. Novaca je imao dosta i suviše. I žena nije bila uzrok. Viktor se uvijek toliko bojao žena, da se upuštao samo sa smiješnim ženama one Izvjesne sorte. Mislim da se zgadio sam sebi.«

Artur se trže. »Zašto to misliš?«

»No, zar misliš da Viktor nije znao kako ga niko ne trpi ı kako su ljudi upravo bježali čim se približio! A ipak nije znao pomoći: morao Je da ih nadviče i da ih vrijeđa. Svađao se s ljudima koji su naručivali nacrte; tukao se s kolegama; prepirao se čak sa služinčadi i s portirom. Bilo je nešto u njemu što je htio nadvikati, što je morao nadvikati. Što je to bilo?«

Artur mete ruku na Joeovo rame. »Što misliš, što Je to bilo?«

Joe sleže ramenima. »Prije kojih deset dana došao mi je u sobu ı rekao da hoće proljeće ı ljeto proboraviti u Evropi. »Vrlo dobro« rekoh, »a zašto zapravo?« On se otrese na mene kao obično: ,Ne znam da li je dobro. Tamo ću naći iste proklete Židove kojima ovdje okrećem leđa.« Joe ušuti za časak: onda upita: »No?«

»Htio Je da nadviče svoju židovsku dušu« reče Artur.

Joe skoči. »Ti s tom židovskom dušom neprestano! Što je to: židovska duša? I onda: zašto je morao nadvikati svoju židovsku dušu? Osim kod slučajnih društava sastajao se neprestano sa Židovima, radio je za Židove ı