Hanoar : list jevrejske omladine Jugoslavije

opčio je sa Židovima. Ima, kako znaš, dosta Židova u Njujorku. Znam VEĆ što ćeš da kažeš: Sve su to Židovi koji hoće da zataje svoje židovstvo. Ali što bi time? Ne vodi to ničemu.«

»Ipak!« Artur je govorio sporo i naglašeno. »Uvjeren sam. Uzrok se, dakako, pokazuje kod svakoga drukčije. Viktor je bio bolesno intenzivan ı izričito židovski. Bio je nalik na lijepoga tamnoputog Arapina, zar ne?«

Joe kimnu, a oči mu se ovlažiše.

»Eto ti! A od svojega je najranijeg djetinjstva osjećao veĆ iz atmosfere oko sebe: ko hoće da bude sretan ı pristao, da ima uspjeha u životu, mora biti nešto što on nije bio, nešto što nije jasno spoznavao i shvaćao: angloamerički gentleman. Nije imao sposobnosti za mimikriju. U sebi se pokolebao: izgubio je prisebnost; vladao se glasno ı vikački. Počeo je mrziti sebe i svoj rod. Pa ı ti si rekao da se sam sebi zgadio.«

» Jest, može biti, može biti« reče Joe umorno. »Mi smo prokleto koljeno, bez sumnje. Pogledaj mene! Zapleo sam se u ljubavnu aferu zbog koje trpim kao pas. Zašto? Žena nije toga vrijedna. Znam sigurno da nije vrijedna. Ona je od onih koji idu samo za novcem. A ipak, a ipak...«

»Oženi se židovskom djevojkom!« reče Artur.

Joe se opet nacerio kao obično. »iz tvojih usta zgodan savjet!«

»lest, Joe! Upravo iz mojih usta. Udes mora da se izvrši. Ne vjerujem da ćemo Elizabeta ı ja ostati Još mnogo godina zajedno.«

Sutjeli su obojica neko vrijeme. Tada začuju korake na stubama. Vrata u pretsoblje bila su otvorena. Koraci su se približavali. Joe ı Artur se okrenuše ı vidješe Natana Goldmanna ı Jakoba Levyja — dva stara sijeda čovjeka sada — kako silaze pognuti ı rukom o ruku. Nisu opazili svojih sinova. Naslonjeni jedan na drugoga izišli su na ulicu. Joe podiže drhtave, grčevito isprepletene ruke:

»Dva stara Židova. Šabes Je, znaš. Idu u šul da mole.« Časkom mu zablistaju oči suzama. Ali se gotovo odmah pribrao. »Neka bude, kako jest, „A\rtur: ajde da popijemo šalicu kave.« Išli su jedan kraj drugoša ulicama, ali nisu mnogo govorili. »Restorana danas ne mogu da podnesem!« reče Joe. »Dođi u moj stan; tamo ću skuhati kavu za nas.«

Joeov je stan bio, kad su ušli, veoma neuredan. Joe je odmah dohvatio lursku đezvu i pripovijedao kod toga. »Nikako ne mogu pravo da spavam, Arture; već dugo ne mogu. Muči me osjećaj osamljenosti, strašna gorka zapuštenost. Stoga ı bježim uvijek za tim ženskima. Mnogo mi je gore nego što misliš. To je uzrok, što se bacam u komunizam: da vidim velike mase drugova oko sebe, muškarce ı žene, samo da ne budem sam! Bože, kako sam osamljen!« Drhtaj ga podiđe po suhom mršavom tijelu, okrene se i zagleda se Arturu u lice. »>Do vraga! Ta u šul ne možemo ipak da idemo, ti i ja: to je svakako nemoguće.« . | | .

»Zacijelo!« priznade Artur. » fo ne možemo.«

»Pa što da učinimo? Što?«

149