Istočnik

Стр. 106

источник

Бр. 7

ника опћине Пилице ове: од запада, Шупља етијена, или такозвана Демир-капија, пак све вијенцем до јужне стране до Сухога потока на исток, а од сјеверне стране опет вијенцем брдом пак до Крћинског поља на запад. Према овоме дакле, манастир је имао за се врло повољне границе, и наравно, много је више посједовао земљишта него ли га пак сада посједује, а уз то је био опроштен и од плаћања сваког пореза. Кад умрије хаџи Јефто, онда Митрополит зворнички Кирил, који је управљао од 1837.—1848. године, постави за игумана неког Митрофана, родом из Зворника. При овоме игуману имао је манастир приличан број калуЈјера, а били су ови: 1. Хаџи Никифор, из села Крћине (котар зворнички); 2. Софроније, родом из Ченгића, који је био ту и парохом) а доцније се покалу^ерио; 3. Гаврило, из Зворника, доцније постао протосинђелом; 4. игуман Терентије, родом из Крћине; 5. Млади Гаврило, из Пилице (котар зворнички). Прича се, да је и манастир у свему добро напредовао. Послије смрти Митрофанове, буде постављен игуманом неки хаџи поп Јово, родом из Загона, бијељинског котара; поклоник Христова гроба у Јерусалиму. Овога наслиједи игуман Јосиф Поповић, родом из села Ватковића, бијељинског котара. Псти је игуман постављен управитељем манастира митрополитом Агатангелом, који је управљао митрополијом зворничком од 1848.—-1861. године. Игуман Јосиф Поповић био је добар економ, те је, управљајући манастиром пуних 26 година, подигао манастир на приличан степен благостања. За вријеме овог игумана отворена је овдје и основна школа, у којој је први учитељ био — како сам могао дознати —- Петар Лазаревић, садањи свештеник у Загонима, у бијељииском котару. —• ГЈри овоме игуману били су калу^ери: Иларион Стојановић, Пајсије Филиповић, сада игуман у манастиру Моштаници (Дабро босанске епархије), Хрисантије Јовановић из Цикота (Власенице), Ннкодим Стефановић 1 ) из Сарајевског поља, Пахомије Тодоровић из Драгаљевца (бијељинског котара) и Јоаникије Петровић родом из Меке груде у Херцеговини. — Пошто је игуман Јосиф Поповић, ушљед дубоке старости, постао неспособан за даље управљање манастиром, то је владика Пајсије, који Је управљао митрополијом зворничком од године 1868.—1873., послао у манастир године 1873. обудовљелог проту брчанског Алексу Симића, кога одма слиједеће 1874. године произведе за архимандрита и постави сталним управитељем ове свете обитељи. Кад је Симић дошао у манастир, он је донио са собом дозволу од

*) Овај је калуђер о своме трошку у близини манастира преко ријеке Тавне начинио мост, при коме је и сам радио, те се овај мост с тога и назива „Никодимов мост".