Istočnik

Бр. 10

источник

Стр. 151

Ово бијаше за Исуса час Богом означени. Дрводјеља из Назарета имађаше 30 година. Он се умијеша међу људе каравана његове земље и спусти се доље у долину Јорданску, Цеста, која води од Назарета до ријечног прелаза, гдје Јован крштаваше, има у дужину 25 миља. Она пресијеца један дио Језранљске равнице, пролази покрај Јелеонских брегова, додирује зидове Скитопоља, затим се спушта уз брегове Самаријске и Јудејске, који затварају ову равницу са запада; извије се за тим мало на исток, оставља Јерихон на десној страни, полако се спушта у долину ријеке и завршује се код Јордана, у Витанији, баш на оном мјесту, које је Јован изабрао за мјесто крштавања. Ово мјесто будило је многе вјерске успомене. Оно је подсјећало на једног од највећих судија и једног од највећих пророка у Израиљу. Овдје пријеђоше Израиљци са сухим стопалама Јордан и униЈјоше под водством Исуса Навина у обећану земљу. Овдје удари Илија, у пратњи ученика Јелисеја, ријеку својим огртачем и начини се пролаз кроз брзу и јаку ријеку. Прелаз данас се зове „макта" (мјесто прелаза), које значи исто, што и „Витанија" (кућа лађе) или „Витавара" (кућа прелаза) св. Јована 1 ). Лажи миљу и по далеко од Мртвога мора; широк је само тринаест метара. Ријека оштро савија засијецајући у обалу и пере водом својом шиљасте брегове на источној обали. Са друге стране обала је једноставна и права, а покрива је зелена трава, сјеновита је, има врба, трске и бусења од високе метљике. Кроз грање ових дрвета са јасним и блиставим лишћем виде се у даљиии гола и неплодна брда; на подножју њиховом лежала је Содома и Ромора. Чини ти се, да гледиш гомиле од пепела и скамењених развалина. У сред јануара небо гори, а каздух пали и гуши. Пустиња је окружена тишином, коју тек по кад и кад прекине кликтање птица и ударање крилима у лету дивљих голубова и потмули жубор ријеке. То бијаше мјесто, гдје Исус у присуству многог свијета пред свога иретечу ступи. Јован Га није познавао. Исус се приближаваше. По изненадном привиђењу упозна Га свети Јован. „Преко главе Исусове виђе Јован, да се небо отворило, и да Дух у тјелесном облику голуба сиђе и остаде на Исусу." То бијаше очекивани звак. Јован тада појми оно, чему га никаква људска знања, и никаква ма и највећа даровитост не могаше научити. Он мораше осјећати ону неисказану радост, која се осјећа у Божјем присуству.

>) Јов. 1, 28.