Istočnik

Отр. 398

источник

Бр. 16

излази обична у наше вријеме у многих наклоност лавсоумљу и у дјелима и ријечима човјечјим. Ма каква била природна евојства питомца и својства породичне и друштвене околине, из које је он изашао — задаћа је васпитачева да изазове у њему саморадњу и утврди свијест у њему, да мора и треба да судјелује свом духовном узрасту у свако вриЈеме, и данас и онда, кад не буде више око њега учитеља и васпитатеља. Зато је прије свега потребно саопћити и прицијепити му лијеие навике и снагу да их у доцнијем добу умножава. Навика чинити у своје вријеме све што захтијева ваљана намјера, образује мало по мало таку дисциплину побуда и поступака, да му је природније и лакше чинити добро него зло. Први услов за васпитање лијепих навика и обичаја јесте поредак — ред у појединца и цијеле школе. Разумно установљени поредак мора бити такав, да би се при њему олакшало примање лијепих навика, а отештало примање рђавих, у томе и јесте смиеао и правац дисцишшне. Важан је фактор навика; у њој је конзервативна снага за природу човјечју и друштво људско. Сам инстинкт није довољан да го очува; он је слијепа, непозната побуда, изазвана потребом фнзичке природе и радња његова је тренутна. Но навика, мада напошљетку постизава својство автоматско, у самој основи својој равна се по сазнавању воље. Добре и лијепе навике утврђују се праксом — а рђаве искорјењују се избјегавањем случајних повода. Према томе труд васпитач@р олакшрЈдају поводи ка добрим навикама, побуђујући и пооштравајући га. За васпитање лијепих навика потребна је чиста атмоефера и здрава храна душевна, како би се навиком поучила и утврдила воља ка добру управљена. Ако се тачно проматра коријен и порока н врлине, видјеће се, да и врлина и порок као навике мало по мало добивају животну и дјелатну снагу, Па, како би требао учитељ да дјела? Прије свега потребно му је знати, да навике ничу на земљишту физичких, материјалних одношаја. Потребно је да се у живцима ученичким изазове саодговарајућа измјена. Што је први пут тешко, други и трећи пут ићи ће лакше, те зато учитељ не треба да се плаши, кад сва усиљавања остану без успјеха на ученика и цијелу школу. Не смије само заборавити на физичке околности, посред којих навику ваља да утврди. За то да би ученике своје научио чистоти и уредности, ваља му их упозоравати на ред и чистоту; а аар би и могао постићи то у нечистој и неуредној дворани? Дакле упозоравајући на околину увађа учитељ у школу пријатну атМосферу за дисциплину, како би ју лакше омилио. Спочетка је потребно утврдити ред у малом, научити ученике, да би могли у ситницама собом управљати т. ј. дисциплину одржавати. Тада, кад се већ томе привикну, може се учитељ ослонити на њихову слободу у многом чему н пр. моћи ће слободно, кад зада цијелом разреду једну исту задаћу, удаљити се из школз са увјерењем, да ће сваки од ученика исту самостално израдити. Тежња ученика за самосталношћу јесте главно за чим треба ићи и чиме се користити. Познавање своје снаге, осјећај задовољства оним, што је сам урадио, што је сам постигао, то је једино право васпитно средство; то сазнавање подржава га и соколи да сам напријед корача и усавршава се. Оваки нови умни напор више или мање је тежак, те се ученик срета у школи често са тешким и непријатним задатком — за који треба доста труда и чврсте воље. Свима таким случајевима користиће се вриједан