Istočnik

Стр. 342

ИСТОЧ НИК

Бр. 22.

Губећи због своје крвожедностп и пренебрегавања Мојсијева закона љубав својих поданика, Ирод се трудио да задобије наклоност Римљана и љубав својих поданика величанственим зградама. Обновљење јерусалимскога храма било је најдивније од његових архитектурних дијела. Обновљени храм по своме унутарњем распореду потпуно је личио на храм Зоровавељев (Ап^ XV. § 11) (Библ. словарв А. Верховскаго Спб. 1876.) У дане овога крвожеднога цара испунила се стара пророштва о јављању Месијином у свијету. И тако се Христос родио. Месија се јавио усред свога народа. Добре душе јеврејске с радошћу су пришле и поклониле се рођеноме. Из далеких земаља источних дошли су до Вптлејема, не гледећи на тежину пута, мудраци и одали славу и част свесветскоме Искупитељу. Но нијесу тако гледали на овај догађај они, који управљаху народним животом код Јевреја. Вијест мудраца, да се родио Христос, цар јудејски, узнемирила је тадашњега цара јудејскога, подозривога и жестокога Ирода; и гле, потајно од Јудеја, дознаје он од мудраца, када се појавила на небу особита звијезда, колико су времена ишли до Јерусалима. и ово знање скупља он не из празнога љубопиства, и не за то, да би повјеровао у Христа, него за то, да би тачније сазнао године дјетета, будућега цара јудејскога који је Ироду био опасан. Препредени Ирод дознавши од мудраца, што је потребно и отпуштајући их из Јерусалима у Витлејем, моли их да се на повратку сврате к њему и да му јаве шта и кога су нашли у Витлејему. Но Господ је видио потајну рђаву замисао Иродову. За то је и упутио мудраце да не иду натраг у Јерусалим, него да се упуте у земљу своју другим путем, што они и учинише. (Наставиће се). Непознати српски путопис у свету земљу из прве половине XVIII. вијека. Дошавши до извора Нишаве прнмјећује писац »до сего м&ста всн р^ки велишн и мал1н текута на западу кх р&ки Дунаву, а отт» сего м&ста обрашдштсл всл р4ки на гогђ кђ Б&лому Морго.« Стигавши 28. јула до мјеста Радомира, спустише се наши путници долином ријеке Струме, те дођоше 29. у Дупницу, за које мјесто вели путописац да је доста велико, истичући при том да је у Дупници сједиште архиепископа Самоковског. Путујући од Дупнице према Џумаји истиче писац узину кланца између Симитријева и Герова, па додаје: »чрез твш т&снбш пути попђ Тимоееи суботичкш изгубилЂ свом малунз ћурдш с конл, кош нашалг ХристофорЂ Зуграфт. и за шпасЂ сокршк. на самару. Тои же (т. ј. Тимотије) акш суро†абте началЂ безчелов^чно ^аритисл и непочтенними р&чма зуграфа трактирати, за кое не мала конфузга между има сталасл.« Пошљедњега јула стигоше хације у варош Мелник, за коју путописац вели да је »превелика и пречуднал.« Истиче велико мноштво становништва као и велики број цркава. У Мелнику посјетише наше хаџије митрополита Јоаникија,. који их између осталога почасти црном кавом. Јеромонаху Силвестру пало је нарочито у очи како Мелничани слободно »и превелепално уживаит без вснкашл досади и ут4снешл турскаго.« Путници су разгледали митрополијску цркву св. Николе те се изненадили што је изнутра тако слабо украшена и јако мрачна. Та сиромаштина падала је тим јаче у очи, што су приватне куће назидане ванредно укусно и раскошно, те није чудо што писац с болом у души истиче: »домови греческш