Istočnik

тако је п ова Петрова прилика слшса врло многих људи; ту је с иеколнко ријечи означеи читав развитак великог дјела хришћана, који на вријеме забораве на Божју помоћ и још хоће да испитују и Његов промисао, али ипак на пошљетку, у тјескоби, увиђају, да се без Бога не може, те као и Петар пружају руке за избављењем, а уста једном погоде праву молитву : „ Госиодв, иомагај /" Кад сја сунце на ведру дану и љепотом својом мами на свјетлост Божју сваки живи створ, осјећа се и човјек јачи, самосталнији, узвишеннји. А кад се спусти тамна ноћ, величанствена, али тајанствена, загонетна, не да видика оку човјечјем и ми се осјећамо некако мали н зависни од неке загонетне силе, узвишеног келичанства. Па тако је и у животу нашем. Кад се срећа смијеши на човјека, он је јачи, слободнији, самосталнији, а кад му се почне мутити дотада ведар живот, нестаје оне самосталности, не држи главу онако високо, од обијести ни трунка у њему. А кад му ништа не оскудијева, кад му је све на мјери и ио вољи, хоће да се породи у њему обијест. Он се не задржава само на томе, да се весели срећи својој, да ужива у благослову Божјем, већ хоће да заборави, да је тај благослов од Бога, па мисли да је цио свијет само зарад н.ега ту. Онда се човјек уздиже изнад своје Богом одређене му висине, па у силини својој сиже и за Вожјим тајнама, хоће и њих да испита, да им нађе доказа, да похвата уским умом својим конце васиони. И у хришћанској је Цркви било у сва времена много таквих људи, па и данас их има, који у добру забораве Бога, па им мала и Божја наука и ради су, да је попуне, траже јој јачих доказа, па се најпослије и дијеле од Цркве, као Петар од друштва свога. Но као што је Петар са тврдог тла првим кораком већ ступио у несигурну воду, тако и ти вајни хришћани губе одмах на ирвом том грјешном свом кораку тврду земљу испод себе, противан вјетар витла око њих, животни вали их с друге стране иочну запљускивати и они — посрћу. Такви људи сами своју срећу разоравају и она је за њих занавијек изгубљена, ако се не поврате старом свом животу, у коме су били прије грјешних оних мисли и залудних иокушаја, — оном животу, којим су живјели, док су били у Цркви хришћанској. Црква је тврд бедем, који најбоље брани човјека од непрнјатеља; изиђе ли хришћанин ван тога бедема, нема му помоћи, непријатељ га опкољава са свих страна и чим посрне, пада му у плијен. Но прије него што посрне, ако је већ по безумљу изишао ван тога бедема, нека се обазре натраг на Цркву своју, нека погледа горе Господу свом, нека рекне себи: „ Врати се, дугио моја, у мир свој, јер је Тосиод