Istočnik

Стр. 356

ИСТОЧНИК

Бр. 23.

Његову ријеч а проповједнике да сматра свијет као људе — тшв^ 81и111, да би Бог био 1и81и8, 8ар1еп§ е! тјнегјсогв. Ја видим , вели Лутер, да славољубивост проповједника обузима маха, но та славољубивост ће проузроковати у цркви великих немира и потреса, јер говорећи и учећи о високим и неразумљивим предметима, хоће мимо Христа, да стекну себи славу и допадање неколицине надримудраца, занемарујући просту и једноставну светињу. Има проповједника, који мисле, да они пе могу бити проповједници, ако не кажу тто више од Христа и од оиога, што ми у својим проповједима учимо. То С)' славољубиви особењаци, који хоће. да им се свијет диви и да кличе: то су проиовједници! Такови траже своје славе а не Христова прослављања. Чувајте се такових, јер ће њихов свршетак сраман бити и осганите са Павлом, који ни за шта не хтје да зна осим за Христа, Распетога (упор д. Кор. 2, 2). Ове своје основне назоре о проповједништву, као службу Богу а не свијету , приводи Лутер и у својим савјетима разним лицима. М. Антоније Лаутербах се јадао Лутеру на тешкоћу. искушење и слабост у проповједничкој служби а Лутер му на то одговори: „И ја сам се бојао, као и Ви, да проповједам, али сам морао, јер су ме силом гонили да проповједам Гга^пћиз (браћи). 0 како сам се само бојао проповједаонице! Али ти ћеш се извештити, бићеш ученији од мене и других, хтјећеш славе и тако ће наићи на тебе кушање. Ти треба Христа да проповједаш и да се не осврћеш, гата људи о том суде. Проповједај само Христа и катихизис и та ће те мудрост узвисити над свим људским суђењима, јер то је ријеч Вожја, која је мудрија од људи. Од мене се хвали не иадај, јер кад чујем твоју проповјед, нећу ти ништа рећи, да не би постло славољубив. Али знај да си за то позван и ха те Христос треба." На жалбу М. Форстремиуса, да му проповједничка служба тешко пада и да су му све проповједи уске, да се чесго у њима« буни, па стога хоће, да се одрекне те своје дужности, одговорио му је Лутер, да не треба да жели, да постигне апостолску вјештину. Кад се друкчије не може и пузити је добро. „Вршите Ви само своју дужност. Ако не можете, да проповједате једап сат а Ви проповједајте по или четврг сата. Свакако немојте се по другима равнати ни на друге угледати; јер немогуће је да научите како моју тако и туђу проповјед са свим од ријечи до ријечи, него нађите језгру саме ствари и проповједи, размислите о њој, помолите се Богу, тражите славу Божју а не допадање и славу људску и обратите се, да Вам Бог да разум и уста а слушаоцу добар слух. р Јевјер оваћете ми, да проповједање није _