Iz raznijeh krajeva : pripovetke Sima Matavulja

ОШКОПАЦ И БИЛА 213-

Дјевер Антун. огрнут кабаном, мимоиђе их. рекавши: „Хајдемо, млада, са, срећом!“

Млада упрти вучију, дохвати вједарце и отиде за њим. Пријеђоше сеоски пут и заоколише двориште Отшкопчево.

На пушкомет иза куће Ошкопчеве бјеше гајић великих бријестова. Ту уђе младић. Она се сјети што јој ћаћа говораше, послије просидбе: — „Имаг ћеш свега! вели. Кућа је пуна. А поврх свега, није ту као по осталом Загорју, да се иде на воду далеко: бунар ти је пред кућом и никада не пресуши!“

Млада захити. Антун збаци огртач, свуче гуњ, забука рукаве, прекрсти се и пружи прегршт. У три маха. он опра руке и лице. Она извади из њедара утирач, а он иза појаса сребрн новац, дарива је и пољубише се. Пошто напуни вучију, дјевер је повуче ва. руку, те сједоше. Он залоче:

— Свашта смо блејали синоћ, је ли Била;

— А нијесте, брајо, 'него разговарали (се као људи!

— Аја! Вино је говорило! А ти си плакала!

— А, онако, брајо, не због тога, него... онако.

— Најжалије ми је, наш брат Крсто није с нама! Он је најбољи између нас, најпоштенијег срца!

— А сви сте ви добри!

— Мијо је арум у пићу, а овога, пута баш није био, те по томе видим да те пуно љуби.

Билој удари румен у лице.

Младић настави:

— А вјеруј, да ћемо те, ћаћа и ја и Крсто, гле-

дати као очи у глави! А и ти ћеш нас! Е Била, се заплака.

Тако се разговараху дјевер и снаха, све док сунце не грану.

У повратку, кад бјеху шрема Ошкопчеву дворишту, Антун застаде а млада се попе на један крш. Према. вратима стајаше висок. птогрбљен старат. — Пуадрак! шапу Антун.