Iz raznijeh krajeva : pripovetke Sima Matavulja
214 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАЛРУГА.
|
Доље, с прага помоли се Ошкопчева глава. срасла у сиједој краткој бради, под пљешњивом капом. Он клечаше, ослоњен на руке, па се извуче, лазећи покољеначке, као што чине мала дјеца.
— Помози нас, Исусе! рече млада... Је ли то “«Ошколацг Зар је узетг
— Дошао је враг по своје! одговори Антун... Џраво би било да отидем онамо, па да их даривам ва синоћње њихове поздраве!
— Не, брајо, молим те, рече млада смућена.. Бог ће сваком судити, али може и помиловати!
— дар и Јурагу Ошкопцаг пита младић, сми_јући се.
— И њега! потврди млада збиљским гласом... И он је крштена душа!
Антун застаде и запита у чуду:
= Шта ти то говориш, Билаз
— Мили мој брајо, немој се љутити! Ја сам о њему њешто сањала... њешто... као у име Блажене „Дјевице Марије!
"Антун је за дуго гледаше, све у већем чуђењу. па одмахну главом:
— Немој ти то пред оцем рећи, на за живу главу!
Она одрече главом, па ке исправи, колико је могла под бременом, и рече одлучно:
— Нећу ја, брајо, никоме изгубити риштшет, а најмање ћаћи! Али, што ми Блажена нареди, учинићу, па ма главу изгубила!
Антун слегну раменима и упут исе пред њом!
Затекоше Ивана, Пирику и Марту гдје доруч кују. Антун се придружи, а млада стаде помагати
најамници. Послије доручка, људи отидоше да протегну ноге по селу, женске прионуше око ручка. Ивица поче окретати другог двисца. Шундићка "се извали у домаћинову столицу са наслоном, те издаваше наредбе.
За ручком се опет наздрављало, истим редом и "обредима, као и за вечером: Око заранка, Пирика, Марта и Ивица отидоше, а домаћи полијегаше ра“није. дар Ени арми ха