Jakov Ignjatović : književna studija

ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ 177

Хумор, у колико га има, налази се искључиво у ситуацији, у догађају; досетке су ретке, а прилично тупе. Оно што шкоди свим тим приповеткама, то је њихова излишна опширност. Игњатовић је имао редак дар да тапка на једноме месту и да пре времена пада у старачку и немоћну развученост.

ГЛАВА ХИ. Реализам његова, дела.

Ревлист по инстинкту и својој природи. — Средина која је постојала и људи који су живели. — Реалистички описи.

Јаков Игњатовић био је реалист, или натуралист, што је у осталом све једно, за таквога, је и сам себе држао, и то је дух и правац највећег дела, његових романа и приповедака. Ваља оставити на страну његове историјске романе: то је био само један покушај који му није испао за руком. Али чак и ту, његов реалистички инстинкт јачи је од намере: има сцена које су пренете у историјски оквир из подземног спрата какве мађарске спахијске куће, међу „хаузмајсторкама“ и собарицама, или из кујне и подрума каквог богатог Фрушкогорског манастира. Такве сцене неодољиво се уплећу и тамо где им никако није место, често на штету хармоније.

То доказује да је Игњатовић био реалист не по школи, по интелектуалним симпатијама и убеђењу, или моди, но по темпераменту, по инстинкту коме се није могао противити. Он је шта, више пуштао на вољу тој унутрашњој сили. Он, који је знао језике, и немачки, и Француски, и ма- ·

ЈАКОВ ИТЊАТОВИЋ 12