Jakov Ignjatović : književna studija

Не

' | | . |

178 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

ђарски, и латински, који је иначе много читао, без плана и система, нарочито није хтео да чита велике књижевне узоре, као што су Тургењев, Гогољ и други, јер се бојао да они не нашкоде његовој књижевној оригиналности на коју је много полагао. Да ли је имао права у томе, то је питање о коме би се дало говорити, али је неоспорно да оно што је дао било је његово, сасвим његово. Он је био један од најоригиналнијих и најсамосвојних писаца у целој нашој књижевности, где је права оригиналност тако ретка биљка.

Од значаја је нарочито тренутак када је он почео писати натуралистичке романе. Натурализам се јавио на Западу, као школа, као одређена књижеван правац, тек шездесетих година, у доба оних чувених „ручака извижданих писаца«“ код Флобера, где су се код славног писца Госпође Бовари скупљали Емил Зола, Алфонс Доде, Иван Тургењев и Едмон де Гонкур, иу дугим пријатељским разговорима стварали естетику нове школе. Тс је доба, првога почетка натуралистичког покрета у велпким књижевностима, п нова школа нити је била популарна, нити је напредовала без великих тешкоћа. У то доба, још почетком шездесетих година, можда и не знајући за велике натуралистичке писце, Јаков Игњатовић је инстинктивно, али одлучно, ударпо тим истим путем. Када се појавио Милан Наранџић пи Љуба Чекмеџић, српска књижевност пз сентиметалне романтике ишла је у националну романтику, а на реализам нико није ни помишљао. Богобој Атанацковић, само у појединим местима п у својим најбољим радовима, Буњевци и Два идола, почео је плашљивим и непоузданим кораком ићи