Jakov Ignjatović : književna studija

ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ 179

тим путем, сви остали били су огрезли у најнеобузданијем романтизму, и све што се тада писало било је више мање срећно подражавање Манзора, и Џемиле и Крви за род. У свима тим оргијама маште, у томе клепету патриотске Фразеологије, Јаков Игњатовић стоји потпуно сам, високо надматујући све остале, претходник једног новог књижевног правца чије доба још није било дошло.

Он је сам помињао колико му је лирика и сентиметалност била туђа и готово одвратна. „за, лирске, еротске, заљубљене песме нисам марио, и када сам где на такове напшао, још са свим непрочитане бацио сам их на страну.“ То је био човек пун крви, дебела. апоплектична врата, јаких живаца и грађе, врло чулан и одан земаљским радостима. Он није био од оних који су створени да лете по ваздуху п провиде се од силног идеализма, па ма. колико да је желео да такав изгледа. Његова природа вукла га је на земљу, и он, и својим апетитима, и својим спмпатијама, и својим схватањима, био је за земаљски живот и за људе обичпе врсте. Он је волео да добро поједе п попије, добро нашали и подсмене Фантастима иу животу и у политици. Није марио за. Форме, утегнутост, за „отмен и васпитан свет“, где је људска природа спутана, срезана, покривена лаком конвенционалности и обзира. Он је волео просте, природне људе, где су душе свежије и мане и врлине јаче. Он се осећао у свом еле- | менту по средини тога унижега сталежа“, ишао у његове крчме и сва места где се он скупља, носио " се и запуштао се као људи из народа, и то у толикој мери да је често скапдализовао стране људе, који су у том неуредном и аљкавом човеку нала-

О