Jakov Ignjatović : književna studija

184 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

„дер се као игла провукао кроз све, шнајдерка пак са својим калфом тако је сретно пала на гомилу, ал управо с бока мало се превила, да је изгледало, канда су наслоњено на диван, на спавање.“

Тако и оно причање Шандора Мадами у Патници: уБио један други мој пријатељ, имућан касапин, жена му не да мира те пошље кћер такође у Беч, на васпитање. Кад је изучила, вије добила по вољи ђувегију, отац је имао пет синова, морао је удати за једпог сапунџију. Овај добри газда имао је велике родбине, ал саме занатлије. Кад се о каквој свечаности, крсном имену, те две породице у гозби скупе, говори се наравно о стварима које се крећу у свом [његовом] привредном кругу, а милостива сапунџиница се разговара са неким младим издалека рођаком ђаком, Француски, гледи на мужа, на калфе, па се са ђаком метнув мараму на уста

смеши, подсмева се,“ Како је карактеристично и истинито ово опи-

сивање у Увелом Листу, једне српске читаонице, из 1876—1877 године: „Једни дишпутају о томе, да л' је Милетићева брада седа, ил је тек прогрушана; други се опет дишпутају, ко ће бити српски кнез, Милан или Никица. Неки опет не ће краља већ дара; један шнајдер опет хоће републику. После се почну дишпутовати ко је међу тим ликовима (Саве Текелије, Кнеза Лазара, Јована. Суботића, Светозара Милетића и бискупа Штросмајера) најученији. Члан Светозар Никетић гледи Милетићев лик. Учини се као светац, као какав преподобни: „Светозаре! Ох слатки мој Светозаре! не дам за. много,

што се зовем Светозаром.««“ У ово неколико реди не само да су живо насликани сви ти чланови чи-