Jakov Ignjatović : književna studija

902 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

Игњатовић је имао једну врло рђаву навику, то је извесан паралелизам у личностима, и догађајима, којџп је чинио да се свуда и сувише видела рука пишчева, да је дело губило изглед стварности и природности. У Увелом Листку, Верковић се ожени један пут, умре му жена, затим дете; ожени се други пут, умре му опет жена, затим опет дете: у оба брака пстоветна судбина. У Старим и новим мајсторима: Милан је кројачки калфа, Кузман је кројачки калфа: Милан воли Јулишку којој је петнаест година, Кузман Маришку којој је шеснаест година. Они су добри и неразАвојви другови, оне су добре и нераздвојне другарице; све четворо су мајсторска деца, Обе су у служби богатих кућа; Маришку штити куварица Резика, Јулишку куварица Фаника. И Милан и Кузман ослобођавају се од војске, обоје се жене са својим драгама у исти дан, имају обоје по троје деце, доживљују исту судбину, тако да изгледају као неки сијамски близнаци.

Игњатовић је увек причао само суве догађаје, без много описа, без оквира у којима се они дешавају. Природа је скоро сасвим одсутна, он је све друго само не дескрпптиван писац. Треба претурити читаве свеске његова дела, па наћи на један колико толико добар опис, као што је онај опис Хелеспонта у Краљевској снаси: „Небо плаветно, вода плаветна, а ноћу кад погледаш у површину тихог плавог морја, видиш у огледалу морском све звезде полукруга небесног п севајућу перут, падајуће звезде у води. А пздаље чујеш удесан пљесак весала, редовно ударају као казаљица на великом сату, и кад се у наокруг обазреш, видиш, осећаш