Jakov Ignjatović : književna studija

ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ 921)3

тајанствени ред светоки у просторији неизмерпој.“ То је само једна оаза, оптош су иначе брзи, једва, обележени, и то конвенционалним речима, које су изгубпле сваку боју п изразитост: „Вече је било красно п љупкости пупо“ (Ђурађ Бранковић); „ Стамбол, ала је то славна. варош! Каква је то околина, какви су то предели — рекао би! да је Бог хтио овдје да покаже како изгледа рај“ (Манзор и Џе мила).

Лепу жену ће описати облигатним и општим речником народних песама : „Образ бијел као млијеко, тек у сриједи румен, као да је каиљица крви танко размазана; обрве танке као лист рузмарина, очи граорасте, покриле их дуге трепавице, устанца, румена, углови њихови титрају се обравом, ножице мале, пајприје танке, а послије све мало пуније, струк све се прелама, као крин, кад зефир задунује, а коса с леђа пола, јој пала на бијело раме, а пола јој прса покрила«“. (Манзор и Џемила). Каткада пде до галеријских наивности Богобоја Атанацковића: „Може је човек слободно усподобити знаменитој слици „девојка из 56. Ајрапо“, која се налави у галерији впртембершког краља, а не представља даму, него обичну девојку из Св. Албана, јер Римкиље и те св. Албанкиље важе за најлешпе жене-у Ромањи«“. (Увео листа).

Игњатовић је у Форми, у изради, у комповицију, у стилу, врло слаб писац. Његова техника, је готово никаква, и када би се судио само по спољашности, он једва да би п имао права да остане у књижевности. Његова главна, осповна, можда и једина књижевпа врлина јесте у замисли, у изво-