Jakov Ignjatović : književna studija

206 ЈАКОВ СКЕРЛИЋ

и поправака. Узалуд се Игњатовић у предговору поменутога романа ограђивао овим речима: „У овом Аелу језик није онај исти којим сачинитељ пише, него онакав истоветни каковим је јунак истог дела говорио. За то молим, да се одговорност у том призренију на Милана Наранџића баци.“ Изговарање је било на празно: пи „Сачинитељ«“ п јунак говориле су истим језиком, и ако би требало доказа, за то могу послужити и тих неколико врста предговора. Игњатовић се није могао ослободити славјаносербских речи као што су: морје, књажевство, чрез, паче, черта, поњатије, вовјерити, волноватп, вкусан, зритељ, птд. Било је у њега п германизованих Француских речи, као кажолиратп, емеритаран, дебуширање, портирати, (у значењу зиррогфег, подносити), инвитпрати, контен, ноншалентно, лежерно, тимидан, егализирати, малконтент, швалереск, каткада има п оваких места: „Милева (бјопве, живо...)< а у писти мах п Госпођа де Стаел! А већ немачке речи, као иберашовати, гемајн, беамтер, рихтиг, Фушер, итд. не даду се ни избројати.

Па и његов српсви језик није бпо много бољи, и псто је тако рђав да изгледа да говори какав чешки музиканат или мађарски солгабиров. Код њега ће се наћи и башћа, шећати, допушћати, заћапкати, преповедати, ћеду, доћеду, мораду, просијо, подносијо, децама, синаци (множина од синак), говоријо си, узимао си, итд. Он не зна значења, српских речи: „вила потвоткиња“, што даје мислити да значи вила подводница, има да значи вила бродарица или вила језеркиња. Кад би сви људи писали своје успомене, вели он, уколико бисмо