Jugoslovenski Rotar

Д-РБРАНКО ПЕТРОВИЋ -НОВИ САД

„Заједничком пшеничном политибом балБансВих аграрних држађа постигао би се најефиБаснији успех“.

Тешко стање у којем се већ годинама налази привреда целога света, избацило је на површину питање — производње и уновчавање пшенице, налазећи, да су абнормалне ниске цене тога производа, један од главнијих узрока привредне кризе. Производња пшенице преставља већ којих 50 година један од најважнијих проблема аграрне политике европских држава, које су настојале, да потенцирањем производње, властитим производом, покрију потребе домаће потрошње. Ова тенденција запажена је нарочито у индустријским државама и из ње се изродио т. зв. аграрни протекционизам. Прве мере тога протекционизма испољавале су се у систему повишења увозних царина.

Скоро све државе заводе разне мере не обазирући се на опште интересе и рушећи столетне методе и обичаје. Искрсавају системи монопола и управљање трговином пшенице, нарочито у погледу увоза и извоза, све више прелази у руке државне управе.

У Југославији, у првим годинама после уједињења, наш трговински биланс био је стално пасиван, јер се много робе увозило, док је извоз био минималан. Привредни кругови су већ првих година дошли до убеђења, да се мора форсирати извоз наших аграрних производа, нарочито пшенице и кукуруза. Обраћа се нарочита пажња на квалитетну производњу пшенице и постизавају се добри резултати.

Извоз пшенице напредује, све до 1929 године, када је постигнут рекорд. Те године извезли смо пшенице у вредности од 1 милијарде 229 милиона динара. Од те године наш извоз назадује, тако да смо прошле 1932 године извезли пшенице свега само за 163,313.647 динара.

По примеру других држава и код нас је уведен био 1931 године монопол за извоз пшенице, шта више и на унутрашњу трговину. Замисао је била добра — само извођење међутим претрпело је фиаско.

Производња и трговина пшеницом данас код нас преживљава судбоносна времена.

Због ниских цена, производња је постала нерентабилна, а редови житарских трговаца постају све ређи и ређи.

Недавно одржана привредна конференција у Лондону донела је извесне закључке, који пружају наду, да ће се у скорој будућности моћи постићи боље цене.

Ипак ми се не смемо ослањати само на помоћ међународних конференција. Ми и сами морамо тражити излаз из тешког стања.

У првом реду требало би настојати да се у границама земље повећа потрошња пшеничног брашна, нарочито у пасивним крајевима, који још и данас једу хлеб од кукуруза. Како многе државе, које су раније увозиле нашу пшеницу, данас већ снабдевају своје грађане сопственом производњом, то би наши дипломатски претставници на страни требали, да вештом пропагандом и непосредним преговорима, настоје да се наша пшеница пласира у оним земљама, које су још увек упућене на увоз, а које до сада нису трошиле нашу пшеницу.

Најефикасније пак, било би, да дође до једног споразума између балканских аграрних држава, на основу којег би те државе, заједнички регулисале пласирање вишкова своје пшенице у иностранству. Ово питање покренуто је већ пре пет година, али се оно на жалост није макло с мртве тачке. Заједничком пшеничном политиком аграрних држава постигао би се најефикаснији успех — а то би одговарало и духу ротарских принципа.

isha) S| |