JUS standardizacija

284

STANDARDIZACIJA

u alkoholu, a jedva i to vrlo malo u toplom alkoholu. Potpuno se rastvaraju u mnogim organskim rastvaračima kao što su: ugljentetrahlorid, trihlormetan, ugljendisulfid, benzen (benzol), benzin, etar, acetom, razna mineralna ulja itd. i to utoliko teže, ukoliko je viša tačka topljenja parafina.

Uopšte, mikrokristalni parafini imaju veću molekularnu težinu nego kristalni, mada se obe vrste sastoje od smeše zasićenih ugljovodonika sa dugim lancima. Kristalni parafini sadrže, uglavnom, molekule sa ravnim lancima, sa relativno malom količinom račvastih lanaca. Grananje koje se obično dešava je jedino lanac sa jednim ugljenikom, koji se nalazi blizu jednog kraja glavnog lanca. Ciklična jedinjenja su prisutna u kristalnom parafinu samo u neznatnim količinama.

· Mikrokristalni parafini imaju molekularnu težinu od 400 do 700 i imaju molekule sa prosečno 40 do 50 C-atoma. Ovi parafini sadrže neke molekule sa ravnim lancima, a veći deo ima račvaste lance. Grane su verovatno nepravilno razmeštene i sadrže prosečno 3 C-atoma u bočnom lancu. To je dokaz da je prisutna znatna količina cikličnih jedinjenja.

Kristalni parafini imaju nižu tačku topljenja, a u stopljenom stanju imaju manji viskozitet od mikrokristalnih parafina. Kristalni parafini kristališu u velikim, izrazito formiranim kristalima u obliku ljuspica i iglica. Mikrokristalni parafini maju male i nejasne kristale. Ulje se iz ovih poslednjih teže odvaja baš usled takve kristalne strukture, te se izdvajanje ne može vršiti filtrovanjem na filterpresama. Proizvod kristalnog parafina se bitno ne menja u fizičkim oso-

binama, ako se menja izvor sirovine ili metod pro- -·

izvodnje. U suprotnosti sa kristalnim parafinima, ni dve vrste komerćijalnog mikrokristalnog parafina nemaju iste fizičke osobine. Ove razlike nastaju bilo zbog variranja sirovina ili izvodnje.

b) Medicinski parafin

Farmakopeja SAD definiše parafin kao »prečišćenu smešu čvrstih ugljovodonika dobivenih iz nafte«. A parafin opisuje kao: »bezbojnu ili belu, manje ili više prozirnu masu, koja pokazuje kristamu strukturu, bez mirisa i ukusa, a pri opipu slabo je masna. Nerastvorna je u alkoholu, slabo rastvorna u apsolutnom alkoholu, potpuno rastvorna u hloroformu, etru, benzenu (benzolu), benzinu, ugljendisulfidu isparljivim uljima itd. U testovima za identifikaciju uključeno je sledeće: specifična težina oko 0,900 na 25"%C; topi se između 50 i 572C (metoda za tačku topljenja — t.t. tačno je opisana). Kad se jako zagreva parafin se pali, gori svetlim plamenom, taložeći čađ. Mućkanjem stopljenog parafina sa jednakom zapreminom zagrejanog etilalkohola, izdvojeni sloj alkohola ne sme da oboji ovlaženi plavi lakmusov papir u crveno.

Britanska farmakopeja takođe opisuje parafin kao »bezbojnu, poluzračnu, kristalnu masu, bez mirisa i ukusa, slabo masnog opipa; specifične težine 0,82..0,94...; topi se na 54,64 —57,2 2C, a gori svetlim plamenom bez ostatka«.

Nemačka farmakopeja pod imenom »Paraffinum solidum« D.A.B.6 — podrazumeva cerezin, a ne parafin. U starijoj farmakopeji dat je opis za »Paraffinum durum« koji se dobiva iz viših frakcija nafte hlađeđenjem odeljene smeše ugljovodonika. Bezbojna je, poluprozračna, kristalna masa specifične težine 0,820 — 0,940 i t.t. 54,4-57,2 "C. Nije identičan sa »Paraffinum solidum«.«

Isto tako i Jugoslovenska farmakopeja pod imenom »Paraffinum solidum« podrazumeva cerezin. Međutim, još ne postoji propis za parafin.

Osim ovih pomenutih vrsta parafina — derivata nafte, postoji i sintetski parafin dobiven po Pischer Tropsch-u, koji ima do 70 C-atoma u molekulu sa t.t.

od 110%C i molekularnom težinom 1000. U trgovinu dolaze sa t.t. do 100 ?C.

Ovo je bio razlog da se u predlogu za mikrokri-.

stalni parafin predloži tačka očvršćenja sa donjom granicom najmanje 54?C, a gornja granica je ostala otvorena.

zbog razlika u procesu pro--

III Specifikacije i standardi

Dok definicija i opis parafina prema farmakopeji SAD imaju zakonsku ustalj enost, dotle jedva mogu pretstavljati upotrebljivu definiciju za većinu industrija koje upotrebljavaju kristalni parafin. Zbog toga je predložena sledeća definicija kao tehnički najprikladnija za razlikovanje trgovačkih parafina:

»Kristalni parafin je čvrsta, kristalna smeša ugljovodonika, dobivena iz frakcije sirove nafte obično označene kao parafinski destilat; iz destilata katrana; ili, sintezom ugljovodonika pri niskim temperaturama očvršćavanja ili solvenfinom ekstrakcijom«.

Priznata su dva stepena rafinacije parafina:

— tehnički parafin (crude scale) — Potpuno rafinisani parafin (fully refined)

Tehnički parafin ima t.t. od 45—57,2"C (ASTM D 87 — 42), a boju tamniju od —+— 21 po Saybolt-u (ASTM D 156–53 T) i sadrži veći procenat ulja (ASTM D 721—47). Brojevi za boju se odnose na Saybolt-ovu hromometarsku skalu. U ovoj skali slabo žuta boja je 0, a bela kao voda je — 30. Boja se meri na istopljenom uzorku parafina.

Potpuno rafinisani parafin ima t.t. 47,7 — 88,3 ?C i boju od — 21, ili svetlija: obično zadovoljava test za supstance koje ugljenišu (ASTM D 612 — 45).

Mogu se još susresti tri druge klase ili komercijalne vrste. Parafin za šibice uglavnom je žuti tehnički parafin sa niskom 1.t. Njegova f.t. može biti niža od 4392C, a boja da varira od bledo žute do — 10; sadržaj ulja može biti do 5", mada proizvođači šibica zahtevaju obično ispod 3%0. Žuti tehnički parafin je potpuno sličan belom tehničkom parafinu u svakom pogledu, sem u boji koja može biti do izrazito žute.

Polurafinisani parafin je izraz koji se primenjuje na beli parafin čiji je sadržaj ulja smanjen daljom rafinacijom. Zbog boje, mirisa i ukusa ili testa za materije koje ugljenišu, ne dopušta se oznaka »potpuno rafinisani«, mada je za neke primene bolji od komercijalnog belog tehničkog parafina.

S obzirom na ustaljene metode proizvodnje, kao i ustaljene trgovačke uzance, u predlogu jugoslovenskih standarda za kristalni parafin predviđene su dve vrste u odnosu na tačku očvršćavanja, a dva tipa u odnosu na stepen rafinacije svake vrste, i to tip A i tip B. Tip A u I i II vrsti pretstavlja pofpuno rafinisani, a tip B u I i II vrsti tehnički rafinisani parafin. Isto se to predviđa i za mikrokristalni parafin. Za medicinski parafin predviđen je poseban postupak rafinacije radi ispunjavanja uslova da bude bez ukusa i mirisa i radi ispitivanja, sa sumpornom kiselinom, tj. test za materije koje ugljenišu.

IV Upotreba parafina u industriji

a) Kristalni parafin

Kristalni parafin je u SAD počeo da se upotrebljava u komercijalne svrhe od 1865 godine. Utvrđeno je da je svetska proizvodnja u 1949 godini, isključujući zemlje Sovjetskog Saveza, iznosila oko 1,159,200.000 funti, odn. 525,813.120 kg.

Najšira upotreba Kristalnog parafina je na području premazivanja ambalažnog papira, čija potrošnja iznosi oko 58,1% od celokupne primene. Važna upotreba ovog parafina, a istovremeno i najstarija je u industriji sveća. Ostala industrija prerade papira uključuje impregnaciju patrona za eksplozive i papir za građevinarstvo.

U elektroindustriji kristalni parafin se upotrebljava za električne izolacije (žice, kablovi, kablovske spojke i papirne folije za kondenzatore) zbos svojstava nepropustljivosti vlage i visoke dielektrične otpornosti.

U industriji kože kristalni parafin se upotrebljava za proizvodnju voskova za kožu, zatim za izradu preparata za poliranje i impregnaciju kože, za negu kože i za konzervisanje kože.

'U tekstilnoj industriji ovaj parafin se upotrebljava za pripremu tkanina nepropusnih za vodu i za očvršćavanje specijalnih materijala, za impregnaciju konca za hirurgiju i sl.

U industriji životnih namirnica upotrebljava se za premazivanje narandži i drugih citrus-plodova da se spreči dehidratacija, za konzervisanje sira i za proizvodnju gume za žvakanje.