JUS standardizacija

| STANDARDIZACIJA

Treba napomenuti da naša industrija sada proizvodi jedva nešto više od 400 vrsta i redova mera kotrljajnih ležajeva, što je i pojmljivo s obzirom da je od postojećeg asortimana potrošnje veoma veliki broj vrsta i redova mera potreban u takvim količinama da se njihova industrijska proizvodnja u zemlji ne isplati. Ti ležaji još uvek se u ogromnim količinama uvoze.

Tehničku osnovu za veliki deo naše industrijske proizvodnje predstavljaju pribavljene licence sa veoma raznolikim poreklom u pogledu zemalja, odnosno firmi, koje su nam za razne proizvode licencu ustupile. To je dovelo do toga da u okviru relativno širokog asortimana kotrlj jih ležaa koji se troše imamo i takvih ležaja koji služe za prvu ugradnju, znaži u industrijskoj proizvodnji, za čijom raznolikošć objektivno nema nikakve potrebe. Mi danas u neke industrijske proizvode, a to je naročito slučaj u industriji motora i motornih vozila, ugrađujemo čak i veliki broj ležaja nestandardnih u pogledu njihovih spoljnih mera. To je, uglavnom, posledica dokumentacije po. kojoj se ovi proizvodi rade, odnosno izvora snabdevanja koji su uslovili primenjene dimenzije i vrste kotrljajnih ležajeva. Ovo je problem koji se takođe mora rešavati prvenstveno kroz postupak standardizacije kotrljajnih ležaja u zemlji daljom razradom standardnog izbora kotrljajnih ležajeva, u skladu sa našim domaćim potrebama, našim mogućnostima i potrebom da se sa minimalnim asortimanom vrsta i redova mera pokrije asortiman potrošnje koji sada imamo. Iz niza ovih standarda čija je prir r-ma u toku treba da proizađu sasvim konkretni ekonomski rezultati. Treba da dođe do smanjenja asortimana vrsta i redova mera koje industrija troši, i do povećanja serija pojedinih vrsta i redova mera koje domaća industrija proizvodi; dalje, da se povećaju količine po pojedinim vrstama koje će se i nadalje morati uvoziti, ali zato uz nižu cenu. U krajnjoj liniji, ovaj postupak treba da dovede do jeftinijih ležaja bilo iz domaće proizvodnje, ili iz uvoza. i

Kotrljajni ležaji, s obzirom na sve veće tendencije za lakom gradnjom u svim oblastima industrije i industrijskih proizvoda, počev od aparata za kućne potrebe pa preko saobraćajnih sredstava do mašina i uređaja koji predstavljaju sredstva za rad u industriji, sve više postaju potrošna roba, jer im se svesno smanjuje vek, čime se postižu manje dimenzije, ali nastaje potreba za povremenom zamenom.

Očigledno je, dakle, da ovakve tendencije razvoja dovode do toga da opterećuju proizvođače svih tih upotrebnih sredstava, nadalje proizvođače kotrljajnih ležaja, trgovačku mrežu, stručne servise koji se bave opravkom i održavanjem pa, u krajnjoj liniji, i nacionalnu ekonomiku, velikim sredstvima koja se moraju držati zaleđena u vidu stokova rezervnih delova. Izvesni aspekti odbrane autarhije s obzirom na međunarodnopolitičke odnose zahtevaju i neke minimalne stokove onih ležaja koje domaća industrija ne proizvodi ili ne može da proizvede, jer za tu proizvodnju nije opremljena, pa sve to zajedno čini znatnu stavku u nacionalnom bilansu.

Zbog nemogućnosti da se u svako doba održavaju zalihe rezervnih delova, konkretno zalihe kotrljajnih ležajeva, permanentno imamo van upotrebe razna sredstva za rad čija vrednost dostiže nekoliko milijardi dinara. Pojavljuju se, dakle, gubici u kapacitetima koji su posledica neobezbeđenosti u sredstvima potrebnim za održavanje sredstava za rad. To je daljnii problem koji veoma ozbiljno deluje ekonomskom težinom na nacionalnu ekonomiku. To je, dalje, i razlog zašto standardizacija treba naučno i stručno, bazirajući svoje standarde, da svodi na minimum asortiman vrsta i mera kotrljajnih ležaja.

Najbolji primer za efekat.ovoga rada predstavljaju neke od zemalja SEV-a. U tim zemljama standardi za kotrljajne ležajeve obuhvataju i prioritete primene pojedinih vrsta i redova mera. Tako Sovjetski Savez, Nemačka D. R., Rumunija i još neke druge imaju nacionalne standarde koji sve kotrljajne ležaje obuhvaćene u raznim vrstama i planovima spoljnih mera klasificiraju u tri osnovne grupe: grupu koja se redovno primenjuje bez ograničenja: grupu koja se primenjuje samo izuzetno uz prethodnu saglasnost nekog od odgovarajućih organa (kod nas bi to odgovaralo formulaciji da potrošač i proizvođač prethodno treba da se saglase); u treću grupu klasificirani su svi kotrljajni ležaji koji se primenjuju samo za popravke i održavanje postojećih mašina i aparata i to samo za one slučajeve gde je zamena ležaja nekim iz prve grupe nemoguća. Ovo, očigledno, govori u prilog velike važnosti koju takav standard može da ima u ekonomskom pogledu.

Za naše uslove treba imati na umu da, u stanju u kome se nalazimo, prosečna godišnja serija neke dimenzije ležaja iznosi 5—10 000 komada. To je toliko malo da mrtvo vreme, a to znači vreme za promenu alata radi promene dimenzije dela koji se radi, često obuhvata i do 30% procenata od ukupnog radnog vremena. Pri tome treba imati na umu da srednja serija neke dimenzije ležaja u industrijski razvijenim zemljama predstavlja količinu od 50—80 000 komada godišnje, dakle, 10 puta je veća nego naša. Iz ovog podatka se najbolje vidi koliko je ozbiljno ugroženo naše mesto u međunarodnoj podeli rada. Mi, međutim, moramo voditi računa o tim činjenicama, pogotovu što jedan od načina za povećanje serija vidimo u našem izlasku na međunarodno tržište gde ovakva neravnopravnost nalazi svoga odraza u našoj nekonkurentsnosti.

Za izradu jednog ležaja čije su dimenzije izvan standarda, troškovi alata veoma su značajni. Može se računati da prosečna vrednost jedne garniture alata za izradu nestandardnog ležaja iznosi 6 do 7 miliona dinara. Uzevši u obzir srednju veličinu serije dolazimo do enormnih troškova pripreme po jedinici proizvoda, što je još jedan razlog u prilog veoma oštre primene standardizacije.

Danas se bilo iz domaće proizvodnje, ili iz uvoza, godišnje troši kotrljajnih ležaja u vrednosti reda veličina 10 milijardi dinara. Ovde su uzeti u obzir samo ležaji koji se kao takvi deklarišu, mada je stvarna potrošnja veća jer se jedan deo ležaja vodi pod kategorijom rezervnih delova, odnosno još uvek uvozi u sastavu sklopova, pa nije evidentiran kao vrsta robe. Tendencija porasta potrošnje iz godine u godinu sve

8 ||