JUS standardizacija

Međutim, nacionalni standardi ne idu dovoljno daleko, i upravo švedski standardi odavno su bili

u prethodnici onih koji teže ka međunarodnim preporukama. Među Šveđanima na vrhunskim položajima. u međunarodnim organizacijama za standardizaciju su Hilding Tornebohm, predsednik Međunarodne organizacije za standardizaciju (ISO) u periodu 1953/55, i Olle Sturen koji je nedavno imenovan za generalnog sekretara ISO. Li Sturen, 49-godišnji diplomirani inženjer, radio je pre toga u više komiteta Saveta ISO i bio direktor Svedskog zavoda za standardizaciju od 1957. do 1968, predsednik zapadnoevropskog koordinacionog komiteta za standardizaciju 1967/68. i, u svojstvu eksperta UN, od 1953. do 1956. pružao tehničku pomoć pri uspostavljanju Instituta za standardizaciju u Turskoj.

On ukazuje da su donošenje međunarodnih standarda urgirale najpre male, visokoindustrijalizovane zemlje, kao što su skandinavske zemlje i zemlje Beneluksa. One nisu mogle da očekuju da svoje standarde nametnu inostranim kupcima, kao što su to mogle velike zemlje. Stoga, u nedostatku međunarodnih standarda, zemlje kao što je Švedska pokušavaju da usvoje takve nacionalne standarde koji su u saglasnosti sa standardima koji preovlađuju u većim zemljama.

Potreba za donošenjem međunarodnih standarda naglašena je posle drugog svetskog rata. »Svet je naglo postao manji« kaže Sturen, »a međunarodna trgovina se razvija brzo. Godine 1946, na inicijativu Ujedinjenih nacija, osnovana je Međunarodna organizacija za standardizaciju (ISO) sa zadatakom da radi na unošenju reda u haos koji je vladao. Sada, ISO ima oko 60 zemalja-članica, 800 stalnih komiteta, potkomiteta i radnih grupa, a više od 50000 stručnjaka uključeno je u rad na njegovim predlozima.

Obrada standarda

Poslednjih godina, zemlje u razvoju priključile su se naporima na donošenju međunarodnih standarda. One imaju poseban interes za takav rad, s obzirom da su bez međunarodnih standarda one u manjoj ili većoj meri prinuđene da se vežu za neki određen izvor snabdevanja pri izgradnji svoje industrije. Inače, one bi mogle pasti u gužvu oprečnih standarda i mašina koji ne govore istim jezikom. Sama Indija ima oko 900 ljudi koji rade na standardizaciji.

»Zašto je standardizacija danas od tolikog interesa i tolike važnosti?« Olle Sturen odgovara na svoje sopstveno pitanje: »Zbog svih pokušaja koji su činjeni za uspostavljanje slobodne trgovine među narodima. Visoke carine mogu da onemoguće međunarodnu konkurenciju. Ali kada se carine ukinu, možete da shvatite da ima i drugih težih prepreka koje treba savladati.«

»Mi, standardizeri, smo novi internacionalisti« nastavio je generalni sekretar ISO. »Mi smo stvarno pokušavali da ubedimo političare u važnost međunarodnih standarda. Zakasnili smo zbog naše prevelike zauzetosti tehničkim detaljima. Tek pre 10 godina, postali smo svesni problema koji se pred nama nalaze. A tek pre pet godina došli smo u koštac sa komercijalnim aspektima. U rimskom sporazumu, kojim je ustanovljeno Zajedničko tržište, nema ništa o standardizaciji.«

Jedan od glavnih problema pred kojima se nalazi Sturen na svojoj novoj dužnosti je potreba ubrzavanja glomaznog mehanizma ISO. Posle više od 20 godina, ISO ima tek oko 1000 standarda, odnosno »preporuka ISO« i 500 predloga na razmatranju.

Pre nego što se neka preporuka može odobriti, ona mora da prođe put od radne grupe preko potkomiteta do tehničkog komiteta, a onda do svih zemalja-članica koje su učestvovale u radu komiteta, »Predlog preporuke« koji je rezultat te aktivnosti još nije definitivan, dok sve ISO-članice ne glasaju. Sve to može da traje i po 10 godina. Sturen smatra da bi to vreme moglo da se skrati na polovinu.

Mere za postizanje uspeha

Takav sistem, ma kako da izgleda demokratski, podbaci nekiput. Tako npr., pre nekoliko godina Francuska je uspela da dobije dovoljan broj pozitivnih glasova malih zemalja da bi proturila jedan standard iz oblasti automobila, uprkos protivljenja SAD, V. Britanije, Nemačke, Italije i Švedske, drugim rečima praktično uprkos svih zemalja, osim Francuske, koje proizvode automobile.

Šveđane je takođe oneraspoložila jedna skorašnja preporuka ISO, prema kojoj su sve njene sveske sa prstenastim patentom za povezivanje odjednom zastarele. Naime, međunarodni standard propisuje papir probušen na dva mesta na razmaku od 80 mm. Švedski standard, koji potiče od jednog patenta iz 1899. godine, propisuje 4 rupe na razmacima od 21, 70 i 21 mm. Da bi stvari bile još gore, Međunarodna poštanska unija želi da nametne formate koverata koji se ne slažu sa švedskim standardnim formatom pisma.

Takva manja unazađenja ipak nisu ozlojedila Šveđane na međunarodnu standardizaciju i oni su ohrabreni nedavnim razvojem, usmerenim ka progresu. Najzad, V. Britanija se nalazi u toku prelaza na metrički sistem, a Donald Pejton, direktor Instituta SAD za standardizaciju, predviđa da će i u SAD do 1975. god. uveliko biti uveden.

Nadalje, velika trojica u ISO, tj. V. Britanija, Francuska i Zapadna Nemačka, počele su da rade zajednički na proveravanju da li su u međusobnoj saglasnosti svi nacionalni standardi koje one usvajaju. Sličan sporazum postoji između Norveške, Danske, Finske ı Švedske, da bi se izbeglo nepotrebno udvostručavanje rada.