JUS standardizacija

STANDARDIZACIJA 199 audi ine in da Sa a a A S CL RITA Ru" Cm A OU NI: - ı TKO

U 1944. g. nekih osamnaest NOS postale su članice Koordinacionog komiteta Ujedinjenih Nacija za standardizac:ju. Njima su se pridružili predstavnici još sedam NOS na zasedanju oktobra 1946, kad je osnovana Međunarodna organizacija za standardizaciju (ISO). IEC je autonomna i za sada pridružena organizaciji ISO. Ove dve organizacije imaju veoma slične postupke i tesno sarađuju u svom tehničkom radu.

S obzirom da su ove dve organizacije osnovali predstavnici NOS zemalja u kojima je standardizacija već dosta napredovala, postupci za pripremanje tehničkih preporuka i konsultovanje interesenata slični su postupcima u NOS. Ovi postupci su dosta spori ako obuhvataju više zemalja.

ISO i IEC su tela koja ne pripadaju vladama, a njihove međunarodne preporuke mogu imati samo status standarda sa dobrovoljnom primenom. Uopšte uzev, u interesu NOS je da svoje nzcionalne standarde usklade sa međunarodnim preporukama. U većini slučcjeva će i nzcionzIni standard imati dobrovoljni status. Dogod je tako, treba više nastojati da se postigne saglasnost nego da se dob ju brzi rezultati. U protivnom, postoji stvarni rizik da se međunarodne preporuke neće redovito primenjivati.

Proces postizanja saglasnosti zahteva veliki utrošk vremena. Dok Je za većinu nzcionzlInih standzrda za izradu predloga i konsultacije potrebno jedna do tri godine, odgovarz.jući međunarodni postupak se retko obavlja u roku manjem od pet godina. Ako se, dakle, ne preduzmu mere da se nacionalni standard uskladi pre nego što se okonča međunarodni postupak, celi proces može trajati skoro deceniju.

Ovo ne mora biti kritičan faktor u industrijama sa malim izmenama tehnologije, ali tamo gde se tehnologija brzo menja, nerealno je utrošiti deset godina da bi se postigli važeći međunarodni standardi. U nekim zemljama i za neke industrije u kojih su promene nzjbrže, kao npr. u tehnologiji kompjutera, opasnost je uočena i izbegnuta. U mnogim drugim slučajevima, međutim, to je još ozbiljan problem. Svi su izgledi da će se povećati brzina tehnoloških promena. Tada će biti potrebno da se međunarodni standardi od početka pripremaju po bržem postupku, a da tome sleduje ubrzano usvajanje na nacionalnom nivou. Za ovo se mogu pokazati neophodnim i promene u samim institucijama. U nacionalnim granicama, u interesu je vlade i industrije da se sagledaju nužnosti situzcije. Na međunarodnom nivou potreban je odgovarajući forum koji će omogućiti zainteresovanim međunarodnim organizacijama da razmotre činjenice i donesu zaključke.

Sa ovim je srodno pitanje prioriteta. Ono se obično postavlja kao argument pri tehničkoj i ekonom skoj proceni koristi predviđenih za svaki novi predlog. Kad razmatranje novih predloga pređe sa nivoa preduzeća na nacionalni a zatim na međunarodni nivo, postaje sve teže da se oceni efekat standardizacije. Povećava se i vreme potrebno da se taj efekat manifestuje. Nema mnogo ozbiljnijih radova. po pitanju ekonomskog efekta međunarodne standardizacije, odvojeno od nacionalne standardizacije. ISO i TEC započinju nove nacrte ako predlog podržava izvestan broj NOS, ali se procena potencijalnih koristi retko iskazuje kvantitativno, što bi olakšalo upoređenje novih predloga sa drugima ili sa alternativom da se više sredstava posveti postojećim predlozima kako bi se postigli brži rezultati.

Ekonomski efekat međunarodne standardizacije je teško ustanoviti za pojedine proizvode jer odnosni podaci nikad nisu bili prikupljani i analizirani.

Do danas su ISO i IEC izdale ukupno nekih 1400 preporuka, koje se odnose na mašine i materijale, metode ispitivanja i analize, sredstva komunikacija, uključujući rečnike, kodekse i jedinice. Naročito treba pomenuti Međunarodni elektrotehnički rečnik koji sada sadrži skoro 8500 izraza na osam jezika, sa definicijama tih izraza na engleskom i francuskom jeziku. Ove preporuke predstavljaju svedočanstvo ekstenzivnog saglašavanja na međunarodnom nivou.

Primena preporuka ISO i IEC u nacionalnim srandardima

Nije uvek lako utvrditi u kom obimu su međunarodne preporuke primenjene u nacionalnom okviru. Postoji važna grupa standarda u kojih je načionalni dokumenat delimično usklađen sa međunarodnim dokumentom, ali lokalni uslovi ne dozvoljavaju uvek potpunu saglasnost.

Prema nekim istraživanjima sprovedenim krajem 1966., sedam zemalja je potpuno ili delimično uskladilo svoje nacionalne standarde sa 50 do 70 % ISO preporuka; to su Čehoslovačka, Francuska, Savezna Republika Nemačka, Indija, Holandija, Rumunija i Ujedinjena Kraljevina. U svakoj od ovih zemalja, još oko 18 do 22 % nacionalnih standarda su u reviziji radi takvog usklađivanja.

Standardi trinaest zemalja su potpuno ili delimično usklađeni sa 30 do 50 % ISO preporuka; to su: Argentina, Belgija, Mađarska, Italija, Japan, Novi Zeland, Poljska, Španija, Švedska, Švajcarska, Ujedinjena Arapska Republika, Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika i Jugoslavija. Šest od ovih zemalja sprovode reviziju 14 do 28 % svojih standarda radi usklađivanja sa preporukama ISO, a tri zemlje su najavile reviziju za 40 % standarda.

U sedam zemalja je bilo usklađeno sa ISO preporukama 20 do 30 % nacionalnih standarda. S jednim izuzetkom, 50 % ili više standarda u reviziji imaju izgleda da budu usklađeni pravovremeno. Što se tiče Sjedinjenih Američkih Država, koje spadaju u ovu grupu, treba imati u vidu činjenicu da je Institut za standarde SAD (USASI) u suštini samo koordinator rada dobrovoljnih tela čiji standardi se ne podvrgavaju uvek postupku formalnog usvajanja kao standardi SAD.

U dvadeset dve zemlje treba da je usklađeno sa ISO preporukama manje od 20 % od nacionalnih standarda. To su većinom zemlje u razvoju koje nemaju nacionalne fabrike u većini industrijskih sektora obuhvaćenih preporukama ISO (npr. proizvodnja aviona). |