JUS standardizacija

172

4.43 Atestiranje i znak kvaliteta

U našoj zemlji su potrošači vrlo često dovedeni u situaciju da ne mogu birati zbog oskudice robe na tržištu, pa se pitanje zaštite kvaliteta oštro postavlja.

Po zakonu su proizvođači dužni da pre puštanja proizvoda na tržište provere da li zadovoljava obavezan standard, ako takav postoji. Samo proizvod koji odgovara zahtevima obaveznog standarda, ako obavezan standard postoji, sme ići na tržište. Dakle, ako se proizvod pojavio na tržištu, proizvođač je preuzeo na sebe obavezu da bude u skladu sa obaveznim standardom. Praksa je pokazala: da se potrošač u našim uslovima ne može u većoj meri Osloniti na ovu garanciju proizvođača. Proizvođač je vrlo često suočen sa nedostacima odgovarajućeg materijala i teškoćama da ostvari sve potrebne uslove za održdvanje kvaliteta, pa je prinuđen da u tim slučajevima svesno isporučuje proizvode lošijeg kvaliteta. Ponegde ima i slučajeva špekulacije, a i slučajeva gde su tehnologija i stručni kadar proizvođača ispod potrebnog nivoa. Naravno, dužnost organa inspekcije je da spreči prodaju proizvoda koji imaju lošiji kvalitet od onog koji zahteva standard. Mogućnosti inspekcije da ovo ostvari su. objektivno, male, o čemu je rečeno u tač. 4.42.

Povećavanje garancije da proizvod ima propisane karakteristike postiže se ako se zahteva da ima atest pre nego što se pusti na tržište. Sadašnja praksa u izdavanju atesta znači da Je u nekoj ispitnoj laboratoriji ispitan — izvestan broj uzoraka proizvoda koji su po subjekfiynoj deklaraciji laboratorije zadovoljili zahteve po standardu.

Da bi atest predstavljao objektivno veću garanciju, potrebno je subjektivne elemente vezane za izdavanje atesta preciznije definisati. Uloga Zavoda je ovde od bitnog značaja. Zavod može standardima propisati za koje je proizvode potreban atest (ovo Je u mnogim standardima i propisano); kako se uzimaju uzorci za ispitivanje; koliko se uzima uzoraka i koliko je grešaka dozvoljeno; da li će se uzorci uzimati i posle izdavanja atesta, itd. Da bi atest bio valjan, laboratorija koja ga izdaje mora imati potrebnu opremu i stručni kadar za obavljanje ispitivanja. Mada je po sadašnjem zakonu Sekretarijat za privredu nadležan da propisuje uslove koje moraju zadovoljiti laboratorije za izdavanje atesta, Zavod mora za ovo biti bitno zainteresovan, pa mora uzeti kao svoju obavezu da priprema predloge ovih propisa i da učestvuje u njihovom donošenju. ed

Najveća garancija potrošaču da proizvod ima karakteristike koje on traži, jeste znak kvaliteta, ako je sistem za dodeljivanje znaka pravilno postavljen. Danas se u svetu poklanja velika pažnja sistemima za dodeljivanje znaka kvaliteta. Organizacija ISO pridaje veliki značaj znaku kvaliteta, ali pod uslovom da je valjano definisan. Na žalost, mora se konstatovati da su osnovne postavke o znakovima kvaliteta koje su propisane u Zakonu o jugoslovenskim

standardima ı normama kvaliteta takve da, prema koncepciji ISO, ne mogu poslužiti za uvođenje znakova kvaliteta koji bi potrošaču značili stvarnu garanciju kvaliteta.

Prema koncepciji ISO, koja je sadržana u dvema ISO publikacıjama, Zavod (kao nacionalna institucija za standardizaciju) ima veoma odgovornu ulogu. Ukratko rečeno, prema ISO, za pravilno funkcionisanje sistema za dodeljivanje znaka kvaliteta potrebni su sledeći uslovi:

— Moraju se propisati sve potrebne karakteristike za proizvod koje su od interesa za potrošača, tako da znak za potrošača znači: proizvod je u svakom pogledu kvalitetan. Samo u izuzetnim slučajevima znak se može odnositi na deo karakteristika; u tom slučaju uz znak se moraju dati uočljivi i jasni podaci koji će reći potrošaču našta se znak odnosi da ne bi bio doveden u zabludu.

— Proizvođač će dobiti pravo da stavlja znak kvaliteta na svoje proizvode samo ako se posle provere utvrdi da je sposoban da ispunjava propisane uslove. Provera se sastoji od atestiranja proizvoda sa jedne strane i pregleda proizvodne opreme, postupka izrade i kontrole u toku proizvodnje i na kraju proizvodnog procesa sa druge strane. Atestiranje vrše ovlašćene laboratorije, a proveru proizvođača vrši davalac znaka kvaliteta (prema ISO to bi bio Zavod).

— Proizvodi koji nose znak kvaliteta moraju se u propisanim vremenskim razmacima uzimati iz prometa, sa skladišta ili iz proizvodnje i proveravati da li još ispunjavaju propisane uslove. Znak se mora oduzeti ako uslovi nisu ispunjeni.

Prema ovoj koncepciji ISO (a na nju treba gledati

kao na zvaničnu svetsku koncepciju), osim proiz-

vođača ı potrošača, osnovni učesnici sistema su:

Zavod, laboratorije za ispitivanje i organi inspek-

cije. Radi Jasnijeg shvatanja njihove uloge ovako bi

izgledao tipičan postupak za ustanovljavanje i

dodelu znaka.

Inicijativu za ustanovljavanje znaka kvaliteta za

neki proizvod mogu imati proizvođači, potrošači,

inspekcija, društvene organizacije itd. dakle, svi oni koji su zainteresovani (važi isto pravilo kao

i za pokretanje donošenja standarda).

Zavod je dužan da razmotri predlog za ustanovlja-

vanje znaka kvaliteta za dati proizvod i ako oceni

da predlog ima osnova, saziva predstavnike svih zainteresovanih (po istom pravilu kao i kada se razmatra predlog nekog standarda).

Komisija od predstavnika svih zainteresovanih či-

jim radom rukovodi predstavnik Zavoda, donosi

odluku da li da se pokreće postupak za donošenje znaka kvaliteta. Ukoliko je odluka pozitivna, pristupa se analizi programa za propisivanje karakteristika, pri čemu se utvrđuje koje su karakteristike proizvoda već propisane standardima (ili drugim propisima), a za koje tek treba doneti standarde.

Utvrđuje se plan donošenja standarda za dati pro-

izvod, imajući u vidu da se mora propisati sve ono