JUS standardizacija

173

što je od važnosti za potrošača. Ako se radi o ustanovljavanju znaka samo za neke karakteristike (što po pravilu treba da je ređi slučaj), onda se utvrđuje plan za donošenje standarda za ove karakteristike. Standardima se uvek propisuju, osimkarakteristika, i metode za njihovo proveravanje. Standardima (i/ili drugim propisima) treba propisati još i: — uslove koje mora zadovoljiti proizvodni proces proizvođača (oprema, organizacija u proizvodnji, međufazna i završna kontrola, kadrovi i sl.);

— način uzimanja uzoraka, broj uzoraka i kriterijume za prihvatanje radi ispitivanja u laboratoriji za izdavanje atesta;

— uslove koje treba da zadovolji ispitna laboratorija da bi dobila ovlašćenje da izdaje atest u okviru sistema (kadrovi, oprema, baždarenje opreme); — način uzimanja uzoraka, učestanost uzimanja, broj uzoraka i kriterijume za prihvatanje — za postupak posle dodeljivanja znaka (uzorci se uzimaju da bi se proverilo da li proizvođač stalno održava potrebne uslove za kvalitetnu proizvodnju), i

— oblik znaka koji će se utiskivati ili stavljati na proizvod.

Osim pomenutih standarda potrebno je doneti i opšti akt Zavoda o ustanovljavanju znaka kvaliteta za dati proizvod. Predlog opšteg akta, donošenje akta i objavljivanje zahtevaju isti postupak koji je propisan za donošenje standarda. Opšti akt se poziva na pomenute standarde i propisuje još i Ostale uslove administrativno-pravne prirode, potrebne za zaključivanje ugovora između Zavoda i pojedinih proizvođača. koji budu uputili zahtev za dodelu znaka. Kada proizvođač podnese zahtev da mu se dodeli pravo da koristi znak, Zavod obrazuje komisiju koja će otići ı pregledati proizvodni proces proizvođača (imajući pri tom u vidu zaštitu proizvodne tajne) i uzeti uzorke za ispitivanje. Ukoliko je pri pregledu ustanovljeno da su uslovi u skladu sa standardima i ukoliko laboratorija koja je ispitivala uzorke, dostavi povoljan izveštaj o ispitivanju, Zavod izdaje odobrenje proizvođaču da može koristiti znak kvaliteta za taj proizvod.

Posle dodeljivanja znaka, organi inspekcije kontro-

lišu na tržištu kako se znak koristi. U saradnji sa

Zavodom i pojedinim laboratorijama, u skladu sa

donetim standardima, inspekcija uzima uzorke i

daje u neku od ovlašćenih laboratorija na ispitivanje

(ovo ne mora da bude tipično rešenje; uzorke

mogu, zavisno od toga kako se propiše, uzimati i

organi Zavoda, ili organi ovlašćenih laboratorija). Iz opisanog postupka za ustanovljavanje i dodelu

znaka kvaliteta može se zaključiti koliko je važna uloga Zavoda kao savezne organizacije koja se stara da se svi bitni elementi sistema rešavaju dogovorom i na osnovu saglasnosti svih zainteresovanih. Tu ulogu ne može, po našem mišljenju da odigra »or-

ganizacija udruženog rada koju za to ovlasti Savezni sekretarijat za privreduć — kako je propisano u sadašnjem Zakonu o jugoslovenskim standardima i normama kvaliteta proizvoda.

4.44 Osnivanje organizacija potrošača

U cilju ostvarivanja potpunije zaštite potrošača, mora se rešavati pitanje njihove organizovanosti. Ovo pitanje Je aktuelno čak i kada se radi o radnim organizacijama kao potrošačima koje najčešće i same mogu da štite svoje interese, a pogotovu kada su u pitanju individualni potrošači. Za standardizaciju je, kao što Je već rečeno, vrlo važno da svi zainteresovani ravnopravno učestvuju u njenoj aktivnosti, da bi interesi svih bili zastupljeni. Postavlja se pitanje, ko zastupa interese potrošača?

U drugim zemljama se pridaje veliki značaj osnivanju i radu organizacija potrošača, naročito u Sjedinjenim Američkim Državama i skandinavskim zemljama. I organizacija ISO pridaje veliki značaj ovom pitanju.

Zavod bi u našoj zemlji morao da ima inicijativu za osnivanje organizacije potrošača, jer bez organizacija potrošača ne mogu se donositi ni valjani standardi, niti rešavati pitanja koja su od interesa za potrošača.

4.5. Interna standardizacija

Pod internom standardizacijom se podrazumeva standardizacija u okviru preduzeća ili grupe srodnih preduzeća.

Počeci standardizacije proizvoda pojavili su se prvi put upravo u okviru preduzeća. To je bilo u Sjedinjenim Američkim Državama krajem prošlog veka, pri uvođenju masovne proizvodnje sastavnih delova i podsklopova koji su se međusobno mogli spajati u sklopove i uređaje. Primeri za to su pojedini tipovi Fordovog automobila. Kasnije se, u toku razvoja standarda, standardizacija prenela na nivo strukovnih udruženja. Danas se uviđa da je najracionalnije standardizaciju preneti na nacionalni nivo, ili još bolje na međunarodni nivo.

O internim standardima organizacija ISO daje sledeće osnovne postavke:

— »Svako preduzeće, bez obzira na veličinu mora imati interne standarde i mora imati službu za njihovo donošenje i ažuriranje«;

— Interni standardi se donose za sve što preduzeće kupuje i za sve što prodaje;

— »interni standardi se zasnivaju na nacionalnim ili kada Je moguće na međunarodnim standardima, ali sa važnom razlikom: dok su nacionalni i međunarodni standardi široko koncipirani da obuhvate veliki broj različitih tehnologija, tipova, kvaliteta, veličina itd., interni standardi moraju biti uski sa samo onim pojedinostima koje su važne za rad preduzeća«. MOO S,