JUS standardizacija
zamerki i opravdanost zahteva, Sekretarijat je predložio da se istovremeno razmotre i Zakon o tehničkim normativima, Zakon o metrologiji, kao i potreba za donošenjem potpuno novog zakona o zaštiti životne sredine. Već na prvom sastanku komisije Sekretarijata zauzet je stav da sve ove zakone treba iz osnova analizirati i to gledajući materiju u celini, nazvanu tada »tehnička regulativa«, pa doneti onoliko zakona koliko bude potrebno, ne odbacujući ni mogućnost da to bude jedan zakon.
Rad je već godinu dana u toku i pokazuje do sada da je ovaj pristup bio opravdan.
U međuvremenu je, u toku 1973. gođine pokrenut postupak za reviziju Zakona o delokrugu rada saveznih organa i organizacija, da bi se ovaj uskladio sa čitavim nizom zakona donetih radi usklađivanja sa ustavnim amandmanima. Ovim zakonom, koji je još na diskusiji, odrediće se, u načelu, i delokrug rada Jugoslovenskog zavoda za standardizaciju. Imajući u vidu pomenuto nezadovoljstvo, Zavod mora odigrati najaktivniju ulogu pri traženju boljih rešenja. Svakako da je i celo naše društvo dužno da ovim pitanjima posveti odgovarajuću pažnju, posebno odgovarajući državni organi, ali je Zavod najodgovorniji za izučavanje i primenu savremenih pogleda i principa standardizacije.
3. SAVREMENI CILJEVI I PRINCIPI STANDARDIZACIJE Zavod je zadržao gotovo istu organizaciju i način rada kakav je imao još pre dvadesetak godina, iako je Međunarodna organizacija za standardđizaciju — ISO i po broju donetih standarda i po organizacionim promenama u samo poslednjih pet godina doživela veći razvoj nego u toku svih prethodnih godina od svog osnivanja (osnovana je 1947. godine). U našoj zemlji je još uvek na snazi zvanično gledanje na standardizaciju uglavnom kao na akciju donošenja standarda »radi obezbeđivanja racionalne proizvodnje«. Pri tome se prvenstveno misli na smanjivanje asortimana sirovina, polufabrikata i gotovih proizvoda i na zamenljivost delova, gde standardizacija igra najznačajniju ulogu.
U savremenoj standardizaciji, osim ovog cilja, postavljaju se još i sledeći ciljevi: uprošćavanje postupaka, ne samo u proizvodnji nego uopšte u delatnosti čoveka; olakšavanje komuniciranja i sporazumevanja; poboljšavanje ekonomičnosti sa gledišta društva u celini (a ne samo ekonomičnosti proiZvođača); bezbednost i zaštita zdravlja i životne sredine; zaštita interesa potrošača i društvenih interesa; uklanjanje prepreka za trgovinsku razmenu itd.
ISO je definisao i principe koji predstavljaju potrebne uslove da se ostvare navedeni ciljevi. Slobodnije interpretirano, ovi principi se mogu formulisati, kao što je dole navedeno.
167
Princip 1: Od mnogih mogućih rešenja, treba izabrati samo ona kojima se postiže uprošćavanje i racionalizacija.
Princip 2: Izbor se ne sastoji samo u traženju najboljeg tehničkog rešenja, nego i rešenja koja će zadovoljiti sve zainteresovane; tj. pri usvajanju rešenja mora postojati opšta saglasnost svih zainteresovanih. Princip 3: Rešenje koje se izabere ne sme se menjati za određeno vreme.
Princip 4: Objavljivanje standarda (koji definiše rešenje) ne donosi korist ako se ne primenjuje.
Princip 5: Standarde treba pregledati u pravilnim vremenskim razmacima i revidirati ih prema potrebi.
Princip 6: Kada se donosi stanđard za karakteristike, mora se doneti i standard za njihovo ispitivanje, da bi se karakteristike mogle proveravati; pri tome, ako se predviđa uzimanje uzoraka, mora se propisati i način uzimanja i broj uzoraka.
Princip 7: Standardu se može dati snaga propisa, zavisno od datih uslova.
Imajući u vidu navedene osnovne ciljeve i prin-
cipe standardizacije, potrebno je razmotriti i
aktivnosti koje spadaju u program rada institucije
za standardizaciju.
Prema podacima koje objavljuje organizacija ISO,
nacionalne institucije za standardizaciju u zemljama
sveta bave se sledećim osnovnim aktivnostima:
— donošenjem nacionalnih standarda;
— prodajom standarda i drugih publikacıja iz oblasti standardizacije;
— učešćem u donošenju međunarodnih standarda;
— atestiranjem, izdavanjem znakova kvaliteta itd.;
— obučavanjem kadrova za standardizaciju;
— pružanjem pomoći pri internoj standardizaciji;
— propagandom i informisanjem o standardizaciji; — metrologijom;
— kontrolom kvaliteta;
— istraživanjem u industrijskoj primeni;
— izradom i učešćem u izradi drugih tehničkih propisa itd.
Nacionalne institucije za standardizaciju u poje-
dinim zemljama ne bave se svim navedenim aktiv-
nostima, već situacija varira od zemlje do zemlje.
Međutim, prema odboru za izučavanje principa
standardizacije STACO, organizacije ISO — sle-