JUS standardizacija
169
Problem leži u tome što se rešenje ovih odnosa u nas tražilo do sada na drukčijoj osnovi od one koja se zvanično usvaja u svetu. Prema definiciji Ekonomske komisije Ujedinjenih nacija za Evropu i organizacija ISO i IEC, obavezan standard se razlikuje od tehničkog propisa samo u tome što je za njegovo donošenje potreban opšti sporazum svih zainteresovanih (dakle, mora se poštovati princip 2 standardizacije). U nas se zakonom definiše, ili podrazumeva, da se ni drugi tehnički propisi ne mogu donositi ako se predlozi ne daju na Javnu diskusiju, a razlika u odnosu na standard se traži u razlici predmeta tehničkih propisa u odnosu na predmet standarda. Dosadašnja praksa Je pokazala da ovakva podela nije srećno rešenje, jer uvek postoje veliki izgledi da će doći do preklapanja, neusklađenosti i protivrečnosti.
Ne treba zaboraviti da su se na inicijativu Ekonomske komisije UN za Evropu ovim pitanjima počele baviti i organizacije ISO i IEC, tražeći rešenje prihvatljivo za većinu zemalja sveta. Rezultati do kojih su one došle ne smeju se zaobilaziti pri traženju rešenja u nas.
Cilj i polazna osnova za ove organizacije pri traženju rešenja bio je da se nađu principi donošenja standarda i tehničkih propisa koji će obezbediti usklađenost ne samo u jednoj zemlji nego i između pojedinih zemalja. Pošlo se od toga da je već stvorena solidna osnova standardizacije u međunarodnim organizacijama, koja omogućava da nacionalni standardi u pojedinim zemljama budu u skladu sa standardima drugih zemalja. Ova osnova će se ı dalje razvijati u pravcu što direktnijeg preuzimanja međunarodnih standarda pri izradi nacionalnih standarda. Za donošenje tehničkih propisa koje donose razni organi u pojedinim zemljama koristio bi se princip »pozivanja na standarde«. Pozivanje na standarde se sastoji uglavnom u tome što pojedini organi proglašavaju obaveznim one standarde koji regulišu potrebnu materiju. (U mnogim zemljama standardi inače nisu obavezni, tj. nemaju snagu propisa). To podrazumeva da mora postojati vrlo tesna saradnja između organa koji donose tehničke propise i institucija za standardizaciju. Ovi organi moraju uticati pri stvaranju planova donošenja standarda i definisanju prioriteta kako bi se doneli standardi za koje su oni zainteresovani i koji će im omogućiti da pokriju oblast koju žele da propisima regulišu.
Što se tiče mehanizma donošenja standarda koji treba da odražavaju opšti interes svih zainteresovanih i koji treba da usklade standarde sa standardima drugih zemalja, organizacija ISO definiše sledeće konkretne zaključke:
— Opšti interes Je postignut kada je postignuta suštinska saglasnost svih zainteresovanih, o čemu ocenu donosi institucija za standardizaciju koja za Ovo mora biti osposobljena.
— Saglasnost znači mnogo više od postizanja većine, ali ne znači da je neophodna jednoglasnost. — Treba stvoriti odbore stručnjaka za pojedine oblasti, nastojeći da u njih uđu predstavnici iz što više sektora društva, koji su zainteresovani i koji poseduju znanje i iskustvo u istraživanjima, proizvodnji i primeni.
— Ovi odbori stručnjaka pri stvaranju standarda uvek treba da pođu od onih standarda koji već postoje, prvenstveno od međunarodnih, a ako ovih nema, onda od standarda drugih zemalja, koji su najbliži njihovim zahtevima. Zbog toga je potrebno imati kompletne biblioteke međunarodnih i inostranih standarda.
— Koortdinacijom rada na donošenju standarda mora se baviti specijalizovan kadar u institucijama za standardizaciju. Ovaj kadar mora biti sastavljen od stručnjaka koji imaju dovoljno znanja i praktičnog iskustva i u svojoj oblasti i u oblasti standardizacije kao posebne discipline. Vraćajući se sada na situaciju u našoj zemlji, može se konstatovati da će biti vrlo teško postići usklađenost između standarda i drugih tehničkih propisa, ukoliko se Zavod neposredno ne angažuje i pri donošenju svih tehničkih propisa. Naime, ukoliko se stručnjaci Zavoda direktno ne uključuju koristeći podatke iz ostalih jugoslovenskih, međunarodnih i inostranih standarda sa kojima Zavod raspolaže, organ koji donosi propis morao bi sam imati stručnjake i svu ovu dokumentaciju, što bi bilo krajnje neracionalno i neopravdano. Treba se podsetiti da je ovo bio jedan od osnovnih razloga za svojevremeno osnivanje Savezne komisije za standardizaciju.
Osim toga, čak i posle donošenja usklađenih
propisa, opasnost nije prošla; može se reći da je
još i teža. Naime, ono što je danas u skladu, sutra će biti zastarelo i nalaziti se u neskladu. Pratiti ove promene moguće je samo ako se u njima učestvuje, tj. ako se raspolaže stručnim kadrom koji učestvuje
u radu međunarodnih organizacija za standardi-
zaciju ı neprestano obrađuje sva aktuelna doku-
menta. Zbog toga, ako se želi postići usklađenost između standarda i propisa, Zavod bi morao voditi računa i o zastarevanju pojedinih propisa
i predlagati njihovu reviziju.
Za ispunjenje ovih zadataka i Zavod bi morao
dalje da jača i to u dva osnovna pravca: kadrovski
i usavršavanjem informacione mreže. Ovde u vezi
sa informacionom mrežom treba istaći važnost
daljeg usavršavanja standardoteke. Organizacija
ISO smatra da svaka nacionalna institucija za
standardizaciju mora razviti svoj informacioni
centar koji bi mogao da efikasno daje sve podatke koji su u vezi sa standardizacijom (i tehničkim propisima). Ovaj centar bi bio povezan s jedne strane sa centrom za naučno-tehničke informacije -