JUS standardizacija

potpori delatnosti standardizacije, što se zatim odražava ı u radnim organizacijama. Samo mali broj radnih organizacija već je upoznao koristi koje imaju od neposrednog učešća na međunarodnom nivou. Te koristi nalaze se pre svega u tome što su »iz prve ruke« informisane o trendovima razvoja pojedinih stručnih područja, pa mogu da izmene misli ı prenesu u svoju tehnologiju iskustva vrhunskih svetskih specijalista ı, konačno, da blagovremenom intervencijom mogu da se ublaže često isuviše strogi zahtevi. Takve zahteve razvijena industrija može da zadovolji, dok manje razvijena možda ne bi mogla da ispuni zahteve previsokog kvaliteta, usled čega bi joj bio onemogućen nastup na stranim tržištima.

Veće učešće Jugoslavije u međunarodnim tehničkim odborima omogućilo bi organizaciju zasedanja tih odbora ı u našoj zemlji, što bi značilo njenu afirmaciju u najeminentnijim u najvidnijim svetskim stručnim i privrednim krugovima ı uspostavljanje ličnih kontakata sa priznatim stručnjacima svetskog renomea. Koristi koje iz toga proizilaze vidljive su tek kroz duže vreme, ali Je bez sumnje da one nekoliko puta premašuju troškove koji bi nastali organizovanjem takvih zasedanja. U okviru organizacije IEC i CEE već je održano nekoliko veoma. uspelih međunarodnih zasedanja u našoj zemlji, dok smo, međutim, u okviru ISO-a potpuno neaktivni.

Iz navedenih primera, neophodno je da Jugoslavija u najskorijem roku proširi svoje učešće u međunarodnim tehničkim odborima ISO, IEC i CEE, kao ı u ostalim međunarodnim organizacijama. kojima je standardizacija na specijalnim područjima jedna od delatnosti.

Prva mera u tom pravcu je osnivanje tehničkih odbora po uzorku na ISO.

Ali nije dovoljno samo to. Trebaće se postarati još ı za moralnu potporu stručnjacima za rad u tim odborima. ı za materijalnu stimulaciju kao naknadu za uloženo vreme i trud.

Osim toga, od strane Jugoslovenskog zavoda za standardizaciju biće potrebno da se uvede odgovarajuća koordinacija i evidencija o učešću naših stručnjaka u međunarodnim tehničkim odborima 1, razume se, o njihovom više ili manje aktivnom nastupu u stručnim diskusijama.

Načelno bi pre zasedanja nekog međunarodnog tehničkog odbora morao da se sastane odgovara-– Jući Jugoslovenski tehnički odbor koji bi morao da usvoji stav naše države prema razmatranim stručnim problemima. Na takvom sastanku morali bi se odrediti predstavnici Jugoslavije iz redova onih učesnika na domaćem sastanku koji su u diskusiji pokazali najveće znanje i najveću aktivnost. Nažalost danas Još nije tako, pošto je učešće na međunarodnim zasedanjima do sada uglavnom zavisilo od razumevanja i finansijskih mogućnosti preduzeća, čiji stručnjaci se interesuju i za rad na međunarodnom nivou.

učešće u regionalnim organizacijama

Države koje žele uže sarađivati na području poliiike ı privrede, osnivaju regicnalne političko-privredne grupacije. U Evropi su dve takve regionalne grupacije:

1. Zajedničko evropsko tržište (ZET), zajedno sa Evropskim savezom za slobodno tržište (EFTA),

2. Savet za uzajamnu privrednu pomoć (SEV), koji udružuje zemlje Istočne Evrope, Monzgoliju i Kubu.

Tako je društveno-politički ı privredni sistem obeju grupacija u suštini različit, obe grupacije su identične u saznanju, da Je preduslov za užu privrednu saradnju između učlanjenih država apsolutna usklađenost njihovih nacionalnih standarda. Zato je bila, i na jednoj i na drugoj strani, jedna od prvih akcija za unapređenje takve saradnje, osnivanje posebnih tela čiji je zadatak postepeno usklađivanje standarda svih učlanjenih zemalja.

Zapadna Evropa Je formirala Evropski komitet za standardizaciju (CEN), a za područje elektrotehnike Još ı posebnu organizaciju CENELEC. Na Istoku je područje standardizacije direktno uključeno u samu organizaciju SEV u obliku Stalne komisije za standardizaciju.

Prvobitni cilj obe suprotne zajednice bic Je da njihova tela za standardizaciju utiču na usklađivanje nacionalnih standarda izdavanjem regionalnih izveštaja (CEN), odnosno preporuka (SEV). Sa tim ciljem učlanjene države aktivno sarađuju već na nastajanju svake preporuke, a posle njenog usvajanja i izlaska sledi usklađivanje nacionalnih standarda sa tom preporukom. Načelno je svaki nacionalni standard prevod regionalne preporuke, a otstupanja od tog načela mogu biti samo izuzetna ı da važe samo u okviru zainteresovane države. Time država koja ne usvoji regionalnu preporuku ı svoje standarde ne uskladi sa njom, sama sebe eliminiše iz međusobne trgovine proizvodima koji su predmet tog standarda. U prvom periodu, u obe grupacije se otklanjanje tehničko-pravnih prepreka odvijalo preko opisanog usklađivanja nacionalnih standarda. Ali, to je predstavljalo tek početak zajedničke standardizacije u okviru svake političko-privredne grupacije. Za međusobno trgovanje učlanjenih država treba u ugovorima, specifikacıJama ı drugim komercijalnim ı tehničkim dokumentima, navoditi i standarde po kojima proizvodi koji su predmet međusobne razmene, treba da budu izrađeni. Pri tome odmah nastupa pitanje, da li u ugovoru treba da bude naveden standard države-kupca ili države-prodavca, bez obzira što su međusobno usklađeni putem regionalnih preporuka. Rešenje ovog ı Još mnogih drugih pitanja leži u izdavanju regionalnih standarda koji treba u okviru iste političko-privredne zajednice da postanu Jedina merodavna tehničko-pravna dokumenta .