JUS standardizacija
preneti informacije o pravcima privredne politike SEV-a kao i o razvoju pojedinih grana u okviru SEV-a.
Analogno kao u SEV-u, naša država bi se morala uključiti barem kao posmatrač i u EFTA, da bi preko te organizacije dobila pravo učešća u CEN i CENELEC. Time bi dobili uvid u pravac razvoja tehnike na zapadnoevropskom tržištu, koji će se kasnije odražavati na zapadnoevropskim standardima. Tako bi mogli blagovremeno upoznavati našu privredu na porast zahteva zapadnog tržišta, kojima će naši izvozni proizvodi morati da se podrede. Paralelnim aktivnim stručnim učešćem u standardizaciji CEN i SEV, imali bismo najveću mogućnost usklađivanja zahteva istočnog i zapadnog tržišta, što bi ne samo pružalo znatne olakšice našoj privredi prilikom izvoza naših proizvoda, već bi to za Jugoslaviju značilo sličnu ulogu na tehničko-privrednom području, kakvu ima na političkom kao jedna od vodećih nesvrstanih država.
saradnja Jugoslavije sa zemljama u razvoju
Na pitanje da li je standardizacija zemljama u razvoju uopšte potrebna, svakako treba dati pozitivan odgovor. Još više, standardizacija Je zemljama u razvoju još potrebnija za njihov brži razvoj iz zaostalosti. Standardi su im potrebni zbog kriterijuma kvaliteta sopstvenih proizvoda (industrijskih i poljoprivrednih) koje izvoze, a sa druge strane i za preuzimanje industrijske opreme koju uvoze iz razvijenih zemalja za razvoj svoje privrede. Bez standarda bi zemlje u razvoju bile izložene eksploataciji od strane kupaca, koji bi njihovu robu plaćali mnogo manje od njene prave vrednosti, a ı od strane proizvođača opreme čiju bi opremu slabijeg kvaliteta morali da plaćaju po većoj ceni. Većina zemalja u razvoju svesna je značaja standardizacije za njihov razvoj, a dokaz za to je Ččinjenica da su od 54 redovne i 14 dopisnih članica ISO više od polovine zemlje u razvoju ı da su članice koje tek sada pristupaju toj međunarodnoj organizaciji upravo takve zemlje.
Razume se, zemlje u razvoju još ne mogu imati nacionalne standarde koje bi sastavljali njihovi stručnjaci, pošto ih nema dovoljno i pošto još nemaju dovoljno praktičnih iskustava. Zato su tim zemljama utoliko više dobrodošli međunarodni standardi i preporuke koje primenjuju neposredno, ili ih prevode na svoj jezik.
No, direktna primena, odnosno prevođenje međunarodnih standarda predstavlja tek prvu fazu standardizacije u jednoj zemlji, a u sledećoj fazl, već Je potrebno da ta zemlja standarde prilagodi svojim specifičnim prilikama. Činjenica je da većina zemalja u razvoju leži u područjima sa veoma teškim klimatskim uslovima koji su tokom vekova
bitno uticali na životne običaje i zahteve stanovnika. Zato je neophodno da se zahtevi prilagode specifičnoj klimi, tehnološkom nivou, lokalnim energetskim i sirovinskim izvorima, mentalitetu stanovništva 1 drugim specifičnim uslovima.
Kao u industrijski razvijenim zemljama, ı u zemljama u razvoju, celokupnu delatnost standardizacije mora da preuzme neka nacionalna institucija za standardizaciju koja će biti sposobna da otpočne i obavlja sve delatnosti na području nacionalne standardizacije, u skladu sa specifičnim uslovima svoje zemlje.
Rad nacionalnijih ustanova za standardizaciju zemalja u razvoju, međutim, ne sme da se ograničava samo na standardizaciju u nacionalnom okviru, već je neophodna saradnja i u međunarodnim organizacijama, u kojima pomoću tumačenja posebnih zahteva svoje zemlje doprinose široj mogućnosti primene međunarodnih standarda. Zemlje u razvoju nisu usamljene u svojim nastojanjima da razvijaju standardizaciju na svom području. Međunarodna organizacija za standardizaciju ISO zajedno sa Organizacijom Ujedinjenih Nacija za industrijski razvoj (UNIDO) sazvala je do sada već nekoliko uspelih konferencija na kojima su razmatrani problemi standardizacije u zemljama u razvoju. Takve konferencije do sada su održane: 1967. u Moskvi, 1970. u Kairu, 1972. u Nju Delhiju i poslednja, od 17. do 21. septembra 1973. u Meksiku.
Uoči poslednje konferencije, u Vašingtonu je održano zasedanje Saveta ISO, na kojem Je osnovano posebno telo: »Jedinica za zemlje u razvoju«, sa zadatkom da posebnu pažnju obrati razvoju standardizacije u tim zemljama.
Na konferenciji u Meksiku date su neke praktične smernice za delovanje novog organa ISO »Jedinice. za zemlje u razvoju« i formulisane sledeće važne preporuke za razvoj standardizacije u zemljama u razvoju:
Na alžirskoj, konferenciji nesvrstanih zemalja godine 1973., Jugoslavija je zajedno sa Alžirom preuzela ulogu koordinatora za tehničku i privrednu saradnju među nesvrstanim zemljama koje su pretežno zemlje u razvoju. To je značajan ı odgovoran zadatak koji su ostale nesvrstane zemlje poverile Jugoslaviji kao jednoj od najrazvijenijih među njima. Ali, ako bude kao do sada neaktivna na području međunarodne standardizacije, naša država neće moći da ispuni očekivanja ostalih nesvrstanih država u pogledu tog zadatka.
Kao primer koji zaslužuje oštru kritiku navodimo da Jugoslavija nije učestvovala na već pomenutoj konferenciji o problemima standardizacije u zemljama u razvoju, održanoj septembra 1973. u Meksiku.
Jugoslavija bez standardizacije neće moći uspešno da odigra ulogu koordinatora u naučno-tehničkoj saradnji među nesvrstanim zemljama, zato je