JUS standardizacija
na realizaciji toga dokumenta, predviđaju koordinaciju na nacionalnom planu da bi se moglo uspešno boriti protiv tehničkih barijera u međunarodnom prometu dobara.
2. Podruštvljavanje procesa donošenja akata standardizacije. Ustavom SFRJ je precizirano da se najveći deo poslova ız ove oblasti nalazi u nadležnosti federacije kao društveno-političke zajednice. Time je u načelu određeno mesto ove discipline u sistemu. Međutim, to ne rešava sve probleme sa kojim se susrećemo i koji traže jasnija opredeljenja na nizu veoma osetljivih tačaka. Napred je ukazano na obim problema koje standardizacija mora da prati ı daje određena rešenja. To zahteva donošenje ogromnog broja regulativnih akata podzakonskog karaktera, što znači akata sa obaveznom primenom koju obezbeđuje državna prinuda. To su danas najbrojniji regulativni akti razvijenog dela sveta. Taj slučaj Je i sa našom standardizacijom. Do danas je doneto oko 9000 jugoslovenskih standarda i više stotina tehničkih propisa. Pri tome treba imati u vidu činjenicu da razvoj nauke, tehnologije i komunikacija među ljudima nameću potrebu intenziviranja ove aktivnosti. Ako se ima u vidu činjenica da samo JZS donosi godišnje između 400 i 500 standarda i tehničkih propisa. i da ovi akti imaju značajnog uticaja na uslove privređivanja u udruženom radu, na stepen zaštite imovine, Života i zdravlja ljudi, zaštitu čovekove prirodne okoline itd., jasno je kakvu je ogromnu odgovornost savremeno društvo prevalilo na ovu disciplinu. U našem sistemu ni jedan organ federacije, republika ili pokrajina nema takva ovlašćenja, da bez angažovanja vlade i van parlamentarne kontrole direktno reguliše tako ogroman broj ekonomski i tehnički osetljivih problema. Upravo ta činjenica ukazuje da klasični oblici državne uprave i administrativne procedure ne daju zadovoljavajući okvir razvoju ove dinamične i propulzivne dicipline. Da ne bi bilo nesporazuma, društveno-političke zajednice ne mogu biti oslobođene obaveze i direktnog uticaja na ovu materiju. Ali klasični administrativni oblici organizovanja uprave i činovnički odnos Despojivi su sa potrebom da se na ovom poslu angažuju hiljade specijalista raznih profila i permanentno aktivno prati razvoj nauke i tehnologije, a rezultati proveravaju i ugrađuju u regulativne akte standardizacije. To je upravo ono novo u organizovanju i funkcionisanju institucija razvijenog društva, što u nas do danas nije dovoljno shvaćeno. Uključivanje predstavnika organizacija udruženog rada iz proizvodnje, nauke i prometa, predstavnika udruženih potrošača, društveno-stručnih organizacija, organa društveno-političkih zajednica i drugih zainteresovanih u proces pripreme i donošenja akata standardizacije, predstavlja upravo to podruštvljavanje ove aktivnosti kao imperativ našeg vremena. To shvatanje mora naći mesta u zakonskom regulisanju ove materije. Jugoslovenski zavod za
standardizaciju u svojoj praksi ide tom linijom Jer drugog izbora nema, bez obzira na defekte postojećih zakona. Nije suvišno istaći da danas Jugoslovenski zavod za standardizaciju okuplja i angažuje u svojim radnim telima oko 3000 inženjera, pravnika ı ekonomista koji dobrovoljno 1 bez naknade sarađuju na pripremi za donošenje Jugoslovenskih standarda, tehničkih normativa, normi kvaliteta 1 drugih akata standardizacije.
3. Izbor prioriteta u rešavanju aktuelnih problema. Ovo nije teoretsko pitanje nego sasvim praktično. Kao i u drugim oblastima, u početnom periodu imali smo uzore koje smo oponašali. To su najčešće bili DIN i VDE, a ređe i neki drugi. U prvim godinama to je bilo ne samo opravdano nego i korisno. Ali, ı to ima svoj domet i granicu kada kopiranje uzora bez kritičke analize naših potreba dobija karakter koji nije u skladu sa potrebama zemlje i njene razvojne politike. Nekritično usvajanje stranih standarda i mehaničko unošenje tih rešenja u fond naših nacionalnih regulativnih akata nanosilo je ozbiljne štete Jugoslovenskoj standardizaciji. Korišćenje stranih iskustava je neizbežno iı do određene granice opravdano. Međutim, to nije ı ne može biti stvar snalažljivih pojedinaca, to Je pitanje ekonomske politike zemlje. Evo zašto. Standardizacija mora da prati razvojni put nacionalne privrede. Ako Je u Jednom momentu problem energetike ključna tačka razvoja nacionalne privrede, onda standardizeri moraju kompletno izanalizirati sve elemente energetike, počev od proizvodnje energetskih sirovina, njihovog oplemenjivanja, transporta, prerade, proizvodnje, prenosa, distribucije i potrošnje elektroenergije ı drugih oblika energije. Takva analiza će ukazati koje su nam slabe tačke, gde postojeća rešenja treba menjati, a gde dati potpuno nova. Jedino takav prilaz omogućava pravilan izbor prioriteta i aktuelnost poslova kojim se standardizacija bavi. Upravo to opredeljuje čija iskustva možemo koristiti ı određena tehnička rešenja ugrađivati u naša regulativna akta. Za takvu praksu nisu nimalo pogodni snalažljivi pojedinci već upravo timovi kvalifikovanih specijalista koji sistematski prate kretanja u užim oblastima struke. Ovo pitanje prioriteta je utoliko važnije kada se ima u vidu činjenica da objektivno nismo u mogućnosti da ažurno pratimo i blagovremeno pokrivamo sve probleme koje na dnevni red stavlja ubrzani razvoj naše zemlje. Prema tome izbor prioriteta je bitan elemenat od koga zavisi uspešnost standardizacije.
4. Izgradnja sistema atestiranja, zaštite potrošača i stimulisanja kvalitetne proizvodnje. Ovakva formulacija zadatka može dovesti do zablude da su u pitanju neki apstraktni, nedovoljno definisani društveni problemi. Ustvari nije tako. U pitanju je kompleks veoma konkretnih problema od šireg društvenog značaja. Nama je u celom posleratnom periodu nedostajao sistem organizovane zaštite i stimulisanja kvaliteta koji bi se oslanjao na bazu