JUS standardizacija

pakovanju, prospektu, nalepnici, privesnici, ili na drugi način, na samom proizvodu ili uz proizvod, a naročito podataka kao što su: naziv proizvoda, trgovačko ime proizvoda ili marka ako postoji, podaci o proizvođaču, podaci o sastavu i karakteristikama kvaliteta proizvoda, načinu upotrebe I čuvanju proizvoda, roku upotrebe ili veku trajanja proizvoda i sl., kao i označavanje proizvoda i radova. Jugoslovenskim standardima, tehničkim propisima ili normama kvaliteta ili posebnm propisima direktora Jugoslovenskog zavoda za standardizaciju određuju se proizvodi koji se mogu stavljati u promet samo ako su na propisani način deklarisani, označeni, odnosno obeleženi, ili na kojima moraju biti označene njihove određene osobine i karakteristike. 7. Problemi u Tugoslaviji u vezi sa sistemom

atestiranja

a) Problemi regulativnih akata (propisa i standarda)

U našoj zemlji nije postojao organizovan sistem za kontrolisanje proizvoda i usluga u prometu, izuzev za određene proizvode [{rudarska oprema, namirnice, lekovi i sl.), gde su zakoni i propisi regulisali elemente zaštite, zdravstvene ili sanitarne ispravnosti. Uvoz je bio skoro potpuno van kontrole (samo 3-4 odsto od ukupnog uvoza bilo je predmet organizovane kontrole), ali i većina proizvoda u domaćem prometu.

Jugoslovenski zavod za standardizaciju je državni organ koji je nosilac sistema kontrole proizvoda i usluga u prometu i ima najšira ovlašćenja u pogledu donošenja regulativnih akata (tehničkih normativa, standarda i normi kvaliteta). Naši standardi i propisi nisu prilagođeni za korišćenje u sistemu kontrole robe u prometu. Potrebe za prilagođavanjem postojeće regulative su isuviše velike, proizvodi za koje je potrebno koristiti neki od sistema [{atestiranje, znakovi kvaliteta, uporedna ispitivanja), isuviše su mnogobrojni da bi za kraiko vreme mogli da rešimo problem. Problem postoji i u izboru vrste regulativnih akata pri razrešavanju ovog problema. Standard je najdemokratskije doneti regulativni akt, donet uz učešće svih zainteresovanih i na bazi konsensusa. Međutim procedura izrade standarda (radni materijal, nacrt, Komisija, javna diskusija 3 meseca najmanje, Komisija, Odbora, prevođenje (oko 3 meseca), priprema za štampu, umnožavanje [traje vrlo dugo, od jedne do dve godine). Tehnički propisi i norme kvaliteta se mogu doneti u kra-

ćem roku, međutim ovde je problem u obezbedđivanju širokog učešća zainteresovanih i maloj demokratičnosti. Zbog hitnosti i važnosti problema izbora regulativnih akata za spro vođenje sistema, njemu se mora brzo i sistematski pristupiti i izbor vršiti na bazi hitnosti potreba za uspostavljanjem sistema i specifičnih uslova pojedinačnih proizvoda ili usluga.

b) Problem prioriteta

Potreba za regulisanjem kvaliteta proizvoda i usluga u prometu za veliki broj proizvoda i nemogućnosti da se svi obuhvate za kratko vreme, ukazuju na neophodnost određivanja prioriteta u rešavanju i donošenja perspektivnog plana. Postavlja se pitanje ko je u stanju da odredi prioritete i na bazi čega. Nesumnjivo da srednjeročni i perspektivni plan Jugoslavije mora da bude baza, ali ima i mnogih drugih faktora koji se iz njega ne mogu sagledati. Obim uvoza i izvoza je takođe element koji može da opredeli prioritete u odnosu na proizvode il grupacije proizvoda. Dalji faktori mogu biti elementi bezbednosti i sigurnosti, potrebe potrošača itd.

Obilje faktora očigledno ukazuje na potrebu da se pitanjima prioriteta i praniranja mora pristupiti mnogo šire. Zakon o standardizaciji predviđa Društveni dogovor radi usmeravanja i koordiniranja politike standardizacije u Jugoslaviji. Verovatno da neki organ ovog Dogovora može da ima koordinacionu ulogu pri rešavanju ovog zadatka, ali pošto su prioriteti vezani za industrijske grane ili grupacije proizvoda to je potrebno stvoriti mehanizam [Komisije ili slična tela) koji bi obezbedio sagledavanje problematike u okviru istih, predlagao prioritete i planove rada.

Pitanje određivanja karakteristika kvaliteta koje treba da budu predmet atestiranja, postupaka atestiranja i sl. je takođe važno pitanje koje je povezano za politiku Jugoslavije u odnosu na kontrolu robe u prometu. Kod proizvoda koji su predmet obaveznog atestiranja sigurno da sve karakteristike kvaliteta nisu povezane sa bezbednošću, zaštitom zdravlja, života ili okoline, pa zbog svega toga izboru karakteristika moramo pristupiti i sa gledišta ekonomije naše zemlje.

Određivanje obaveznosti atestiranja je takođe politički i ekonomski problem zemlje. Atestiranje predstavlja dopunski trošak za proizvođača i višu cenu proizvoda za potrošače. Zbog toga i za rešavanje ovog problema treba stvoniti mehanizam (komisije, radne grupe i sl.).