JUS standardizacija

231

»Režim« ima stalni sekretarijat u Parizu, u ul. Andrće Pascal br. 2, s više sopstvenih službenika i određenim budžetskim sredstvima. On je uspeo da ubrzo po svom formiranju okupi najistaknutije stručnjake iz zemalja članica, a pošto ovih ima i iz vanevropskih zemalja, može se smatrati kao široka međunarodna organizacija. Saradnja i s nizom veoma afirmisanih naučnih institucija (Laboratorijom za ambalažu u Parizu, Tehnološkim, Sprengovim institutom u Vageningenu u Holandiji, Istraživačkim centrom u Beltsville-u, SAD i dr.), zatim sa Međunarodnim institutom za hlađenje, Međunarodnim ofisom za vino, najzad se više međunarodnih organizacija vladinog i nevladinog karaktera, kao što su EEK, EEZ, ISO, Codex Alimentarius [zajednička komisija FAO i SZO), Udruženje proizvođača voća, Udruženje proizvođača agruma, Svetsko društvo za zaštitu bilja, Međunarodno društvo za hortikulturne nauke itd.

»Režim« ostvaruje svoje zadatke preko Sekretarijata, koji je veoma angažovan, prepiskom [sa zemljama članicama, zatim putem formiranih radnih grupa, stalnih i ad hoc, prema ukazanoj potrebi da se održe plenarni sastanci, koji su se ranije odžavali jedanput, a sada dva puta godišnje, obično u maju i novembru. Režim rado prihvata gostoprimstvo pojedinih zemalja članica za održavanje plenarnih zasedanja. Takav slučaj je bio novembra prošle godine u Londonu. S obzirom na izuzetno voćarsko - povrtarski karakter naše zemlje, trebalo bi razmotriti mogućnosti da i mi ponudimo gostoprimstvo jednom od narednih plenarnih sastanaka »Režimae«. Svi materijali za sastanke se, kao što je Uobičajeno, spremaju solidarno i unapred dostavljaju zainteresovanima. Uvek se pripremaju na dva strana jezika — engleskom i francuskom. Sve odluke se usvajaju samo uz saglasnost svih delegata, predstavnika zemalja članica. Teži se da se sve uskladi i bude izraz jednodušne želje i volje. To je, međutim, teško uvek postići, jer je neizbežna konfrontacija dve grupe zemalja — proizvođača i izvoznika, s jedne, i uvoznika, potrošača, s druge strane. Ipak se uz dobru volju nalazi zajednički jezik i obično stavovi ujednačuju, da bi se mogli usvojiti i postati obavezni za zemlje članice »režima«.

Zbog toga ima predmeta koji su godinama na dnevnom redu.

Značaj ove aktivnosti »režima« proizilazi i iz izvesnih specifičnosti voća i povrća —

namirnica od posebnog značaja za ishranu Ovi proizvodi se stavljaju u promet u lokalnim, nacionalnim, regionalnim i najširim međunarodnim razmerama, i to pretežno u VveOma velikim količinama. Tako samo SR Nemačka godišnje uveze voća i povrća na Stotime hiljada vagona. Njena teretna stanica u Minhenu može dnevno da primi do 2000 vagona voća i povrća. Sva ta količina se u toku 24 časa raznese po celoj Nemačkoj, da bi se stavila na raspolaganje mnogobrojnim potrošačima, koji ove proizvode koriste u ishrani. O toj zamašnosti proizvodnje i prometa voća govore i naši podaci, iako je Jugoslavija dosta mala zemlja. Izražena u tonama jugoslovenska proizvodnja pojedinih vrsta voća (prema desetogodišnjem proseku) iznosi: jabuka 367.500, krušaka 108.947, dunja 12.675, šljiva 821.200, trešanja 52.320, višanja 41.651, kajsija 24.458, bresaka 63.100, oraha 32.607, maslina 15.728, smokava 17.883 i agruma 1.691. Ako se izuzmu šljive i masline, sve ovo voće se stavlja u promet prvenstveno za upotrebu u svežem stanju, pa se mora brižljivo standardizovati, dobro pakovati i što pažljivije transportovati.

Ogromne su količine i grožđa, čija je godišnja proizvodnja preko 1,200.000 tona. Ali se i ono najvećim delom preradi, razume se U vino.

Poznato je da se voće i povrće odlikuju brzom kvarljivošću usled slabijih ili jačih, bržih iil sporijih evolutivnih promena, kaliranjem, pogoršavanjem kvaliteta, pa i propadanjem, katkad u ogromnim količinama. Ipak se mora insistirati na potrošnji upravo SVEžeg voća i povrća, jer je takvo njihovo stanje jedina garancija njihove velike biološke vrednosti, naročito s obzirom na nužnost da se očuvaju vitamini i enzimi, čija je uloga u ljudskom metabolizmu presudna, s obzirom da obezbeđuju krepko zdravlje, otpornost i radnu sposobnost.

Zato se i nameće imperativ da se posebnim staranjem, uz korišćenje najsavremenije tehnike, održava neumanjena upotrebna vrednost ovih proizvoda, i pored njihove izražene ošešljivosti i kvarljivosti.

Tome bitno doprinose: strikmo standardizovanje, praćeno preciznim klasiranjem proizvoda, pakovanje u najpogodiniju ambalažu i transport na najsavršeniji i najbrži način. Takav postupak je neizbežan preduslov da proizvodi stignu u besprekornom stanju, i do udaljenijih tržišta, a preko njih do krajnjih korisnika — potrošača, jedino stanje u kome može biti prihvaćeno, jer se samo time obez-