JUS standardizacija

239

institucijama za standardizaciju su stvorene ogromne zbirke dokumentacije kojima je pristup slab, a čije je pretraživanje sporo.

Drugi problem koji je godinama sve izraženiji je nedostatak informacija o drugim dokumentima koji regulišu tehnička pitanja. Tu spadaju tehnički normativi, uredbe, zakoni, propisi i drugi dokumenti koje donose vladini organi i organizacije, republički organi i orga nizacije, udruženja proizvođača, potrošača, međuvladine organizacije i drugi. Smatra se da u svetu ima isto toliko drugih normativnih dokumenata koliko i standarda, znači oko 250000 dokumenata. Za ove vrste dokumenafa su zainteresovane iste grupe korisnika kao i za standarde, jer dok je jedan tehnički problem u jednoj zemlji rešen standardom, u drugoj je to učinjeno zakonom, u trećoj drugim propisom itd. Veza između različitih vrsta dokumenata tehničke regulative je prisutna kako na nacionalnom nivou, tako na međunarodnom i regionalnom: državni zakoni i propisi često upućuju na standarde, a međuvladine konvencije na regionalne i međunarodne standarde. Zbog toga se informacioni sistem o tehničkoj regulativi ne može orijentisati samo na standarde, ili samo na druge vrste propisa, on mora obuhvatiti sve ove dokumentacje, kako bi korisniku mogla da se pruži kompletna informacija.

Sledeći problem sa kojim se sukobljavaju korisnici informacija o standardima i standarda je kako tražiti informaciju koja je potrebna, a da odgovor bude sveobuhvatan i dovoljno brz. Svaka zbirka dokumenata ima svoj način indeksiranja i označavanja, drugačije sređene liste i indekse u katalozima i odgovor se ne može dobiti na jednostavan upit.lInformaciono-dokumentaciona služba za safndarde mora po posebnim obeležjima pretraživati različite zbirke standarda da bi dala zahtevaocu informacija kompletan odgovor, a to zanteva dosta vremena.

Da bi poboljšale svoje usluge informacija o standardima, pojedine nacionalne institucije za standardizaciju su počele da ulažu veća sredstva u svoje informacione sisteme pojačavajući kadrovsku strukturu informacionih službi i uvodeći sredstva automatizacije za obradu podataka o standardima. Posle višegodišnjih radova, ove organizacije su došle do saznanja da se ulaganja u automatizovani informacioni sistem samo o nacionalnim dokumentima ne isplate i da bi morali biti obuhvaćeni i strani dokumenti koji su interesantni za korisnike u datoj zemlji. To je bilo moguće samo uz međusobne dogovore između zemalja o zajedničkim postupcima

priprema, obrade i isporuke informacija o

standardima.

Tako je pre 10 godina formiran, u okviru

ISO, Komitet za informacije — INFCO čiji

je zadatak bio da se bavi ovim pitanjima.

INFCO je u toku svog višegodišnjeg rada

razradio koncepciju ISO informacione mreže

o standardima — ISONET, u čemu je imao

pomoć i podršku Organizacije za obrazova-

nje, nauku i kulturu Ujedinjenih nacija —

UNESCO. U septembru 1976. godine, na 8.

zasedanju komiteta INFCO, usvojen je Sta-

tut ISONET i sastav prvog Izvršnog odbora

ISONET.

Prema Statutu

ISONET su:

— da unapređuje saradnju između njenih čla nica po pitanjima informacija,

— da olakša transfer tehnologije u svetu,

— da doprinosi smanjivanju tehničkih prepreka u trgovini,

— da pomaže koordinaciju standardizacije i sprovođenje u život standarda unapređujući protok informacija o standardima, drugim tehničkim dokumentima i materijalima koji su sa ovim u vezi.

Članovi ISONET su organizacije nadležne za cirkulaciju informacija o standardizaciji. »Nacionalne članice« ISONET su one organizacije — članice ISO koje žele da budu članice ISONET. Ukoliko jedna članica ISO ne želi da bude nacionalna članica ISONET, ona može imenovati drugu organizaciju iz svoje zemlje kao nacionalnu članicu /fSONET, ili organizaciju iz druge zemlje, čime ova druga postaje nadležna za taj region. »Pridružena clanica« ISONET može biti organizacija iz date zemlje koju imenuje nacionalna članica ISONET na osnovu njenog zahteva. Pridružene članice su dužne da svoj rad usklade sa Statutom ISONET. Za pridružene članice se mora znati koje područje pokrivaju {koji region, vrstu dokumemata). U svakoj zemlji će nacionalna članica i pridružene članice oprazovahi podmrežu ISONET.

Opštu politiku ISONET vode Savet ISO i ko-

mitet INFCO, dok je izvršni organ ISONET,

Izvršni odbor koji ima 9 članova i predsedni-

ka koga imenuje INFCO, a potvrđuje Savet

ISO. Prvi predsednik Izvršnog odbora ISONET

je R. Frontard, Generalni direktor AFNOR,

Centralni sekretarijat ISO vrši sekretarske

usluge za ISONET.

Dužnosti i prava nacionalne članice ISONET

su:

— da obezbeđuje merodavne informacije za druge članice ISONET o standardima i drugim tehničkim propisima sa svoje teritorije; ISONET. osnovni žciljevi