JUS standardizacija

napred pomenuta, trebalo bi konstatovati da je mnogi poslovni ljudi shvataju preusko, kao zakonski propis; tretiraju je kao faktor ograničenja. Ciljevi standđardizacije su, kao što je opšte poznato, daleko širi i kompleksniji. Ono što oOvde treba naglasiti to Je da je standardizacija integralan proces, da se ne može sprovoditi samo u vertikalnom smeru, u smeru propisivanja kvaliteta u cilju zaštite potrošača. Bes kompleksne standardisaetlje upravo tvariti Jedđan od hh osnovnith el ikasnu saštitu po= Potpuna ZA CEITEB potrošača moguća ee tek u višoj fazi standardizacije, a veliki broj naših proizvodjača još nije osvojio ni prvu fazu standardizacije.

Je ) 7, a e mOoOguG 28

U vezi sa ujednačenošću kvaliteta treba napomenuti da Je kod nas još uvek pri-

sutan Jedan prevazidjen i pomalo vulgaran manir - kvalitet prvih serija·nOvVOg proizvoda, u fazi njegovog lansiranja i osvajanja tržišta je dobar, a kada se

orofžvOd se počinje zapostavljati i njeov kvalitet lagano pada ka donjoj gradozvoljenog. Mnogi proizvodi bi se nas, u pogledu kvaliteta, teško mogli poznati ako bi se poredili sa uzoria iz prvih serija. Nepromenjena su tala samo spoljna obeležja - dizajn, laž trgovačko ime, dakle osobine gledišta potrošača ipak spo-

He) O FF M | =| |

o |" —_ n (3 |

( OD, e) (0

d p Ć O a! K r

jedna pojava u vezi sa neuu kvaliteta. Fojedint protsvodjaLiije: Jednu koja rad: za 12905 1 Jrugu koja radi za domaće potrošače. Sasvim Je razumljivo i neophodno je da radne organizacije posvećuju posebnu pažnju kvalitetu proizvoda namenjenih izvozu. Medjutim, te razlike u kvalitetu su katkad isuviše velike i neopravđane. U takVOJ poslovnoj orijentaciji sasvim je moguća situacija da domaći potrošači kroz niž ni smose Jedan deo povećanih ] du proizvoda visokog kvaliteta narenjemog izvozu. A to je već jeđan oblik eksploatacije domaćih potrošača. Iz tih razloga treba se boriti za isti kvalitet proizvoda, bez obzira dali su oni namenjeni izvozu ili domaćem tržištu. Pogotovu Što se u informacijama potrošačima, kroz propagandne i druge poruke, uvek operiše sa najvišim dostignućima u kvalitetu, dakle propagira se izvozni kvalitet. U vezi sa ovim može se dati još jedna opaska. Proizvodjači iz razvijenih zemalja često postupaju obrnuto -– iZVOZe proizvode slabijeg kvaliteta od onih koje plasiraju na domaćem tržištu.

Gde bi inače naši uvoznici pronašli toliko "Bofla" koja su više puta uvozili iz razvijenih zemalja.

17

INFORMISANJE POTFOŠAČA O PROIZVODU | NJEGOVOM KVALITETU. Jeđan odđ oblika obmanjivanja potrošača je nepotpuna informacija o bitnim svojstvima proizvoda, koja se daJe na deklaraciji (u obliku etikete, pro=spekata i sl.), propagandnim porukama i na drugi način. Kritike potrošača su naročito bile uperene na ekonomsku propagandu čije poruke često ne samo da ne sadrže informacije o najbitnijim svOjstvima proizvoda, već ističu i svojstva koja proizvod u suštini nema. Pod uticajem snažnih organizacija potrošača i celokupnog javnog mnjenja u mnogim zemljama su u toku poslednjih nekoliko godina revidirani propisi o kvalitetu, kako bi se pronašla efikasnija zakonska rešenja protiv raznih vidova obmanjivanja pOoOtrošača. U novijim propisima o kvalitetu se traži da informacija koja se daje potrošaču bude ne samo potpuna i istinita, već i dđa je tako sastavljena da potrošač na lak način može da identifikuje nivo kvaliteta proizvoda, da utvrdi da li je pro-

„izvod na pr. svež ili je na odredjen na-

čin konzervisan, da je prirodan, da sadrži veštačke aditive i sl. Federalna komisija za hranu i lekove u SAD donela je 1974. godine propis koji proizvodjače kozmetičkih proizvoda obavezuje da na pakovanju proizvoda navedu sve sastojke koji se u njemu nalaze, kako bi potrošači mogli da razlikuju proizvode čiji sastoici izazivaju alergiju i druge promene na koži. Proizvodjači kozmetike su takodje obavezni da dva puta godišnje dostavljaju izveštaj o svim zamerkama koje su primili za svoje proizvode.

Kada je u pitanju hrana kritike organizacija potrošača i poznatih stručnjaka za međicinu ishrane naročito su uperene protiv isuviše velikog mešanja hemije u proizvodnju hrane. U toku poslednjih nekoliko decenija pored pesticida u hranu je ušao ogroman broj hemijskih aditiva (boja, konzervanasa, stabilizatora, veštačkih aroma i dr.), od kojih su mnogi nepotrebni, jer ne doprinose kvalitetu proizvoda izuzev njegovom ulepšavanju. Švedjani su na pr. izračunali da godišnje pojedu, zajedno sa proizvodima, oko 800 tona sintetičkih boja. A kada se ima u vidu hemijska priroda boja (sve su aromatske strukture) gotovo da nema sintetičke organske boje za koju se sa stoprocentnom sigurnošću može tvrditi da je zdravstveno bezopasna. Zbog toga je u toku poslednjih nekoliko godina gotovo u svim evropskim zemljama izvršena revizija spiskova sintetičkih boja koje se mogu upotrebiti u proizvodnji hrane. Ministarstvo zdravlja Italije donelo je 1977. godine odluku kojom se deset boja isključuje iz upotrebe u proizvodnji hrane, zbog sumnje da mogu izazvati kancerogena oboljenja. Nije moguće ne konstatovati da su svojevremeno sve ove bo-

je lansirane kao inovacije.