JUS standardizacija

regulisanje kvaliteta živinskog mesa

Dr Žarko Trumić

Dr Života Živković

Problemi koji se javljaju u vezi sa kvalitetom mesa peradi stari su koliko i sama proizvodnja ovoga mesa, ali su istaknuti onog momenta kada je OVO mesO Dpostalo roba za tržište i od kada se objektivno proverava kvalitet. Naime, sve dok je proizvodnja živinskog mesa bila koncentrisana na mala individualna gazdinstva i dok je najveći deo živine prodđdavan u živom stanju nije imalo potrebe razmišljati o potrebi stvaranja uslova da se to meso očuva u ođredjenom vremenskom periodu a još manje da se to propiše kao obaveza. Ovim se može objasnitii činjenica da je prvi propis kojim se reguliše kvalitet mesa perađi donet 1974. godine u okviru "Pravilnika o kvalitetu mesa stoke za klanje, perađi i divljači (PS1lL= list” SFRJ", br. 34/74 i brv 26/75). Bilo je to u periodu intenzivnijeg razvoja proizvodnje i početka prerađe živinskog mesa. Desetak godina pre pojave pomenutog pravilnika ova industrija je počela da prelazi iz sitne zanatske u krupnu industrijsku, najpre u okviru klanica za krupnu stoku a ubrzo u posebnim pogonima, Što je bilo razumljivo jer je ručni rad morao da se zameni mašinskim. Brzo povećanje broja komada pilića ili druge živine koja se priprema u toku jednog dana nametnulo je potrebu iznalaženja tržišta a to sa svoje strane stvara potrebu da se pripremljeno meso transportuje sa jednog na drugi kraj naše zemlje. Očuvanje kvaliteta odnosno problemi vezani sa tim tek tada izbijaju na površinu a pojedine odredbe pomenutog pravilnika, na prvi pogled, postaju kočnica bržem razvoju ove industrije. Nepotpuno regulisana pitanja stavljanja u promet iznutrica kod pojedinih načina obrađe pilećeg mesa, način odvajanja donjih delova nogu, sečenje glave u lancu proizvodnje, ostatak paperja ili pojava oštećenja nastala u toku klanja i obrađe i sl. bila su pitanja koja su zahtevala hitna rešenja. Pored ovih pojavila su se i druga pitanja koja je trebalo rešavati. Medjutim, potrebno je istaći da su ta pitanja iskrsavala jedno za drugim, ni-

kako zajedno i da su bila otkrivena nekad od strane inspekcijskih organa a nekad i od strane samih proizvodjača. Sve OVO pokazalo je da ih nije moguće reša-– vati od slučaja do slučaja jer to zahteva dosta truda i mnogo gubljenja vremena. S obzirom da je postupak donošenja izmena i dopuna propisa dosta dug, često bi pretila opasnost da pojeđina pitanja nisu zajednička ili još gore da pojedini problemi nisu podjednaki pa da bi neka rešenja bila neodgovarajuća za sve pro= izvodjače. Sve je to pokazalo da se pojedini problemi moraju brže regulisati. Sagledano je da se pojedine odredbe pravilnika moraju brže menjati ili dopunjavati ali i to da nije moguće, odnosno đa bi za samu proizvodnju, za uđruženi rad, bilo znatno gore ako bi ta rešenja bila proizvod nagadjanja ili velikih kompro=misa. Sagledano je da bi to bilo kočnica daljem razvoju ove grane naše industrije. Znači bilo je jasno da su svi i mnogi drugi problemi zajednički za sve proizvodjače i preradjivače živinskog mesa kao i da je neophodno da se zajednički rešavaju. Umesto uobičajenog otpora prema propisu, što se Javlja na početku razvoja pojedine prehrambene industrije, došlo je do inicijative da na njima treba da rade stručnjaci udruženog rada iz dotične oblasti. Polazeći od ovakvih stavova nekoliko većih proizvodjača i Jugoslovenski institut za tehnologiju mesa pokrenuli su inicijativu za objedinjavanje rada na problemima iz ob= lasti kvaliteta živinskog mesa. Inicijativa je jednoglasno prihvaćena pa je u martu 1976. godine došlo do formiranja Saveta tehnologa ove grupe prehrambene industrije, kao samoupravne asocijacije nauke i proizvodnje. Ideja o korisnosti formiranja jednog ovakvog Saveta, podržana je od strane Saveznog zavođa za standardizaciju kao i Saveznog tržišnog inspektorata. U toku prve godine postojanja Savet je predstavljalo, 12, a na kraju druge gođine 18 krupnih proizvodjača što obuhvata 90% jugoslovenske proizvodnje živinskog