JUS standardizacija

uvezena strana tehnologija (kupljena licenca). Ponekad proizvodjači smatraju

da su obavezni samo u odnosu na prodavca licence, navode da kvalitet kontroliše strana firma pa čak i da je taj kvalitet bolji od kvaliteta naših proizvođa, koji se proizvođe prema sopstvenoj domaćoj tehnologiji. Ovo se nikako ne sme prihvatiti jer na osnovu člana 6. Zakona o standarđizaciji, ođređbe toga Zakona i propisa donetih na osnovu njega, primenjuju

se i na uvezene proizvode. Poređ togs obaveza je proizvodjača da pre stavljanja u promet proverava da li kvalitet odgovara propisanom. Predvidjena mogućnost kupovine licence ili mogućnost zajedničkih ulaganja i slično, takodje je, imala za cilj unapredjenje kvaliteta poljoprivredno prehrambenih proizvoda, pa se i ovde mora postupati na isti način. Unošenjem nove tehnologije nije moguće uneti i neke supstance koje recimo nisu predvidjene našim propisima. Primera radi navešćemo podatak da nije moguće uvesti neku tehnologiju voćnog soka u koji se dodaju konzervansi jer je za sve proizvode u propisima izričito rečeno da se ne dozvoljava nikakvo drugo konzervisanje sem fizičkog. Isto tako i kod drugih proizvoda ako je predvidjeno da mora sadržati neki od sastojaka u odredjenoj količini, nije moguće proizvoditi i stavljati u promet taj proizvod sa smanjenim sadržajem tog sastojka proizveden, kako to za njega utvrdjuje kupljena licenca.

Govoreći o činjenici da interesi proizVOdjača i potrošača nisu isti odnosno da na kvalitet ne mogu gledati, u svemu, na isti način, nameće se neophodnost kontrole kvaliteta ovih proizvođa. Medjutim, pored te okolnosti, mnogo važnije je i to da se unapredjenje kvaliteta ne može zamisliti bez konstantne kontrole kvaliteta. Nešto se

može menjati, samo ako se zna da nije dobro,

a to se može saznati konstantnom kontrolom. Od kolike je važnosti kontrola za unapredjenje kvaliteta može se videti i po tome, da se ovaj problem stalno razmatra na zasedanjima mnogih medjunarodnih organizacija koje se bave pitanjima standardizacije kvaliteta poljoprivredno prehrambenih proizvoda. U vezi sa ovim treba pomenuti "Uputstvo za razvoj nacionalnog sistema kontrole prehrambenih proizvoda" koje je pripremila organizacija Codex alimentarius, združena organizacija FPAO/ WHO.

Osnova ovoga uputstva je sledeća: svaka nacija mora da uradi sopstveni sistem kontrole poljoprivredno prehrambenih proizvoda u interesu obezbedjenja i unapredjenja kvaliteta kao i u interesu zaštite potrošača. Ovo uputstvo Cođex-a u daljem tekstu, daje osnovne smernice koje obuhvataju zaštitu potrošača od namirnica koje su: zagadjene, izmenjene pod uticajem mikrocrganizama ili falsifikovane ođ nesa-

vesnih proizvodjača, koje su opasne pc zdravlje i na kraju koje su pogrešno deklarisane. Govoreći o potrebi pravilne kontrole hrane, u ovom uputstvu se kaže da su problemi odnosno potreba za kontrolom danas veći nego ikad ranije. Danas su potrebe za proizvodima koji se koriste u ishrani ljudi višestruko narasle. Danas je mnogo Veća mogućnost da se prikupljena hrana brže pokvari a to nameće potrebu savremeniJe pripreme i boljeg čuvanja. Pored OVOga, sada već dobijene proizvođe, veoma mnogo napadaju razne štetočine, glođari, insekti. Nije čudo da se u toj borbi za hranu nadju i nesavesni proizvodjači koji žele da zarade na lak način. Sve OVO pokazuje da se sistemu kontrole mora prići vrlo ozbiljno; taj sistem se mora stalno dogradjivati i usavršavati. Na veoma plastičan način se daje pregled uticaja kon=trole na smanjenje gubitaka odnosno na očuvanje kvaliteta hrane. Interesantan je Jedan primer odsustva kontrole a time i zaštite žitarica u Indiji u toku 1965. godine, kada je od strane pomenutih štetočina bilo pojedeno 6,6% od ukupne proizvodnje žitarica. Ako bi se ovaj procenat preveo na svetsku proizvodnju, došlo bi do gubitaka od oko 61 milion tona žita ili

za jedan i po puta više nego što je bila ukupna proizvodnja žitarica u Africi te 1965. godine.

Polazeći odđ činjenice da se danas moraju nalaziti razne forme za očuvanje hrane, razumljivo je da se koriste i razni dodaci, različita ambalaža i dr. Sve su to mogući izvori zagadjenja ili blaže rečeno, unošenja neželjenih materija, teških metala, sredstava za zaštitu i dr. To je još Jedan od razloga, zbog kojih se kontrola kvaliteta poljoprivredno prehrambenih proizvoda mora vršiti stalno. Praktično to znači da nijedna proizvedena partija, ne sme da izadje na tržište pre nego što je provereno da li odgovara propisanom kvalitetu. Postavlja se pitanje ko treba da vrši kontrolu kvaliteta ovih proizvoda? Polazeći od činjenice, da se danas proizvodi vrlo veliki broj proizvoda koji služe za ishranu ljudi, kao i od toga da neki od njih kao što je mleko, hleb i dr. ne mogu da stoje duže vreme, odnosno da im

je ograničeno trajanje na jedan do dva dana, nije moguće očekivati da će svu tu kontrolu vršiti inspekcijski organi. Bez obzira na poznatu činjenicu da interesi proizvodjača i potrošača nisu uvek isti, dđa su oni čak često i suprotni, Zakonom

o standardizaciji je predvidjeno da organizacija udruženog rađa vrši proveru kvaliteta pre nego što pusti jedan proizvod na tržište. Ovim je dato veliko poverenje organizacijama udruženog rada ali im je ujedno nametnuta i velika obaveza. Naime, nije više moguće da se kaže kako kontrolu vrši neka ovlašćena organizacija i da

RR O U 2 U e O ya la ar a m |E LU – PJ 1 _______- __ ____ZSU