JUS standardizacija

Uvod

Osvetljavanje primene materijala u izgradnji vodovoda postaje sve aktuelnija tema zbog povećane mogućnosti primene novih proizvođa, stečenog iskustva sa dosadašnjim sistemima za snabdevanje vodom i zbog boljih tehničkih mogućnosti otkrivanja prisustva stranih materija u vodi za piće. Ne treba izgubiti iz vida sve veći porast ljudskih aglomeracija, koje često zahtevaju izuzetno duge mreže sa sve trajnijim kontaktom materijala sa vođom i povećanom mogućnošću mobilizacije slojeva zida vodđovodnih cevi ili nekih od elemenata sa manjim ili većim toksičnim, kancerogenim ili mutagenim delovanjem.

Nova saznanja iz oblasti patologije i toksikologije pokreću na stavljanje nekih materijala u žižu naučnih interesovanja i pravilnih osvetljavanja pojedinih problema, a Što u krajnjoj liniji ne predstavlja samo teoretska razmatranja već i bitne osnove za pokretanje tehničko-tehnoloških mera za uskladjivanje materijala za vodovodne cevi sa zdravstvenim zahtevima.

Do nedavno materijali su se ispitivali na Otpornost prema kiselinama i bazama, na prisustvo nekih metala za koje se znalo da su toksični. Medjutim, danas oni moraju da se ispituju na kancerogenost i mutagenost. Razvijene su metode ispitivanja na laboratorijskim životinjama i na bakterijama što nam omogućuje relativno brzo dobijanje rezultata i blagovremenu odluku o korišćenju pojedinih materijala. U poslednje vreme primena azbest cementnih cevi je podvrgnu-– ta mnogim razmatranjima, pa se i u ovom referatu tom problemu posvećuje izuzetna pažnja. Olovne cevi

Olovne cevi su se primenjivale za dovod vode još pre doba Rimljana. Prva cisterna za vodu napravljena je 1285. godine U Londonu.

Delimično se olovo upotrebljava za spojnice i na,nekim delovima vodovodnih instalacija. Ono je opšti protoplazmatični otrov, a znaci trovanja dijagnoza i nalaz olova u krvi i organima dobro su poznati, pa zbog toga upućujemo na opširne udžbenike iz oblasti međicine rada sa najkompetentnijim iskustvom o posledicama unošenja olova u organi zam.

Većina olovnih jedinjenja su nerastvorljiva u vođi, izuzimajući olovo acetat i olovo nitrat (37,7 g i 44,3 g u 100 ml vode). Hlorid olova se rastvara 1,0 g, a hromat 0,1 g u 100 ml vođe. Rastvorljivost olova zavisi i od pH vode. Sa povećanjem kiselosti raste rastvorljivost olova.

Unutrašnji zid olovnih cevi se prevlači karbonatima iz vođe koji smanjuju rastvOrljivost olova i njegovu mobilizaciju sa zidova olovnih cevi.

Količina olova zavisi i od stajanja vođe. Iz ispitivanja Graun G i McCabe-a vidi se da vođa iz cevi rano pre početka dnevne aktivnosti sadrži 104 mikrograma olova,

ri stajanju 54, a pri većoj potrošnji i

stalnom protoku 31 mikrogram. Ako se uzme da je evropskim standarđom za procenu kva-– liteta vode dozvoljena količina oiova u vodi 0,05 mg/l onda se vidi da se cevi ko=je sadrže olovo ne bi smele da koriste za instalacije u objektima za dovod i razvod vode za piće. Ova konstatacija se nameće

i zbog toga što se sve više susrećemo sa olovom u običnom životu i povećava se rizik od unošenja u organizam olovnih jeđinjanja različitim putevima, a tolerancija vekovima stvorena ostala je nepromenjena. Smatra se da je tolerantna doza unosa olova u organizam 0,3 mg/l. Pošto se ta količina može da izluči u toku dana.

Prilikom dužeg stajanja vođe i lako kisele reakcije mogući su nalazi olova preko 0,3 mg/l u vodi poreklom iz olovnih cevi. IZ ekotoksikološkog iskustva se stvorio stav o tome da se jedna toksična materija sa vodom ne sme uneti u organizam u većem Obimu od jedne dđesetine dozvoljene dnevne doze. Pošto se dnevno može da izluči o,3 mg olova, onda bi po toj logici norma za dozvoljene kaličine olova u vodi za piće trebalo da iznosi 0,03 mg/l. Postojeći evropski standardi trebalo bi da se revidiraju i važeća norma ođ 0,05 ređucira na 0,03, što bi bilo sasvim logično.

Iznete koncepcije mogu da se realizuju zbog toga što većina voda u nas ili ne sadrže olova ili se ono nalazi ispod graničnih

olova. U vođama akumulacija i rečnih toko va Olovo se brzo taloži na dno tako da medju malobrojnim izvorima olova u vodi za piće ostaju delovi vodovodnog sistema, koji sadrže olovo i koje stalno ili najčešće povremenO, prodire u vođu i time do već ugroženog korisnika.

Iz iznetog proističe zadatak da tako dugo upotrebljavani metal sa veoma korisnim osobinama mora da bude izbačen iz upotrebe za vodovodne instalacije.

Zbog iznetih razloga dolazi u pitanje i primena polivinilskih cevi kod kojih se primenjivalo olovo kao aditiv za poboljšanje njegovih tehničko-tehnoloških kvaliteta.

Takodje se mora voditi računa da se i drugi proizvodi od materijala koji sadrži Olovo

ne koriste zbeg mogućnosti njegovog prodđiranja u vođu koja je namenjena potrošačima.

Bakarne cevi

Bakar postaje sve jeftiniji, pa se zbog njegovih odličnih drugih kvaliteta pomišljan korišćenje za instalacije u hidrotehnici. pored toga što je prilično redak metal, ži ni samo 0,01% zemljine kore, nalazi se u 240 minerala. Topi se na 1083 CC a ključa na 2300". Upotrebljava se u obliku čistog bakra u 40% u legurama 50%, a u jeđinjenjima 10%.

Može se reći da bakar nije toksičan u manjim količinama. Esencijalan je element i

310