JUS standardizacija

ti njega kao cilj koji izražava odnos ostvarene količine proizvodnje prema uloženoj jedinici rada je prevazidjena stvar. Primarni cilj je dobiti što više proizVvVoda i usluga poželjnog nivoa kvaliteta, koji se mogu prodati odnosno koji će zadovoljiti odđgovarajuće potrebe. Ako se ne mogu prođati, ako se zbog nedovoljne sigurnosti i pouzdanosti moraju staviti van prometa, ako se brzo kvare i prouzrokuju česte reklamacije i sl., proizvodi gube svoju ekonomsku vrednost, iako su proizvodni procesi prividno "produktivni", jer ne doprinose povećanju nacionalnog dohotka i direktno pogadjaju dohodak potrošača kroz neekvivalentnu razmenu poznate vrednosti (novca) za nepoznate upotrebne vrednosti (sadržane u robi). Cena treba da bude sintetički izraz prosecnog društveno-potrebnog

rađa opredmećenog u robi i njenih upotrebnih svojstava, što bi je dovelo u korelaciju sa kvalitetom proizvoda. Medjuzavisnost cena i kvaliteta je neophodan uslov za realizaciju socijalistićkog principa raspodele prema radu. Stoga u sistemu raspodele dohotka i u sistemu obrazovanja cena kvalitet treba da bude jedan od osnovnih parametara. Danas to JOŠ uvek nije u dovoljnoj meri. Iskustva Centra za potrošače u Beogradu ukazuju da su ne retko nekvalitetni proizvodi čak skuplji od proizvoda Vrhnunskog ili dobrog kvaliteta. Kompleksnost tehnologije sve više utiće da potrošači zbog neđovoljne tehničko-tehnološke obrazovanosti nisu u mOgućnOSti da se racionalno snalaze na tržištu, jer čak ni stručnjaci nisu u stanju da organoleptički ocene kvalitet složenih proizvoda bez laboratorijske analize, sem kodđ manjeg broja jednostavnih (prirodnih) proizvoda.

S druge strane, sve je manje prehrambeıih i ostalih proizvoda od prirodnih rovina i sa prirodnim svojstvima.

s je Marks uočio tendđenciju degrada-

Je kvaliteta, pa je reagujući na nekonstatacije o "velikim koristima"

a potrošače zbog usavršavanja proce-

sa zamene prirodne vune veštačkom, pisao u "Kapitalu": "Velika korist" za potrošača sastoji se u tome što je njegovom vunenom odelu potrebna samo trećina ranijeg vremena da postane iznošeno, a jedna šestina da postane izlizano."1)

i Jo ci ke

“O auu

llustrujući ponašanje biznismena u razvijenom "potrošačkom društvu" zapadnih zemalja, čiji izvesni elementi potrošačkog mentaliteta prodiru i na našu prc= izvodno-tržišnu scenu, Dr Miroslav Pečujlić navođi ovakvu izjavu predsednika jedne korporacije:2) "Temelj uspešne prodaje konfekcije ne može biti samo korisnost odevnih predmeta. Mi moramo uDrzati ritam demođiranja.... Naš zadđatak je da žene budu trajno nezadovoljne onim što imaju... Da njihovi muževi ne mogu naći mir u štednji". Medjutim, zadatak samoupravnog društva i našeg Odbora jeste i mora da bude suprotan.

Sistem ubrzane zamene proizvoda (plani-

rano zastarevanje), takodje, ilustruje

i dosetka pc kojoj "automobil treba menjati kad se pepeljara napuni opušcima"3). Svakako, protiv ovakvih tendđencija razvoja kulture odbacivanja samoupravno društvo mora da se bori svim šredstvima, jer se elementi racionalnosti i društvene korisnosti potiskuju u drugi plan.

Nasuprot takvim tendencijama razvoja savremenih metođa manipulisanja potrošačima, sa porastom dohotka (posebno formiranjem kategorije tzv. "diskrecionog dohotka") i stepena obrazovanja potrošači postaju izbirljiviji, tražeći ne samo više nego i bolje (kvalitetnije) proizvođe. Pored estetskih i tehničko-–proizvodnih karakteristika, koje su bitne za proizvodjače, svojstva proizvođa relevantna za potrošače su:

- zdravstvena ispravnost,

- sigurnost prilikom upotrebe,

- funkcionalno-eksploatacione karakteristike, - ekološki aspekti kvaliteta,

- ergonomska svojstva,

- ekonomski aspekti kvaliteta,

–- ukupna društvena korisnost proizvoda, uključujući i raspoloživost resursa.

Da bi proizvod bio poželjan i sa stanovišta dugoročnog blagostanja potrošača, proizvodjači moraju ulagati maksimalne napore da optimalnom kombinacijom dopadljivih, zdravih i društveno-korisnih faktora stvore superioran proizvod. Stoga je komuniciranje sa potrošačima preduslov unapredjivanja kvaliteta, zadOVOljavanja potreba i ostvarivanja dohotka. Na taj način prilikom definisanja nivoa kvaliteta proizvoda zadovoljavanje potreba postaje jedina mera, koja na duži rok ima ekonomskog smisla sa stanovišta svih ućesnika društvene reprodukcije.

U inđustrijski razvijenim zemljama se sve češće uvode razne forme stimulacije i motivacije u vezi sa razvojem kvaliteta. Tako u SSSR-u roba koja ima državni znak kvaliteta nije skuplja od ostale robe, ali ima 10% manje obaveza prema zajednici.) U SR Nemačkoj se robi koja to zaslužuje dodeljuje znak kvaliteta, preduzećima počasni naziv "proizvodjač uzOrnog kvaliteta", najboljim radnicima značke "kvalitetnog rada" 1., 2. ili 3. stepena, a premije za O NO postaju sastavni deo radne norme.

1) Karl Marks: Kapital, BIGZ, Beograd, str. 1224. 2 .

) Cit.prema: Rad, br. 26, od 1.7.1977, Sit:r: 12, id: NIN, br. 1306 6d 2183... 7/G12

Poslovna politika, april 1975, str.36

4) Izveštaj o službenoj poseti Delegacije Saveznog tržišnog inspektorata Državnoj inspekciji za kontrolu kvaliteta robe i trgovine pri Ministarstvu trgovine RSFSR - Moskva, 31.7.74.

5) Privredni pregled, br. 6753, ]5.17.30. 1.980.

431