JUS standardizacija

Paralelnost u izradi ova dva standarda nije ostala bez komentara u Međunarodnoj) organizaciji za standardizaciju, tako da su neki članovi 1 C 28 ızdvojili svoje mišljenje ı uzdržali se od glasanja, no, istini za volju, više iz formalnih razloga. | Standard ISO 4259 je usvojen aprila meseca 1977. godine od strane TC 28 i za njega su se izjasnili sledeći članovi:

Australija, Austrija, Brazil, Bugarska, Kanada, Finska, Francuska, Zapadna Nemačka, Mađarska, Indija, Iran, Izrael, Italija, Japan, Poljska, Portugalija, Rumunija, Južnoafrička Republika, Španija, Turska, Velika Britanija, Sjedinjene Američke Države i Sovjetski Savez.

Sa ovim standardom se nije složila samo Švedska. Usvajanje međunarodnog standarda teče prema specifičnostima nacionalnih standardizacija, i za sada je poznato da je Velika Britanija usvojila ISO 4259 u okviru revizije BS 4306. Prema izveštajima jugoslovenske delegacije pri stalnom komitetu SEV za standardizaciju u oblasti nafte ovaj standard će biti predmet rada u 1982. godini.

Standard ISO 4259 sadrži definicije odgovarajućih statističkih izraza, postupke u planiranju međulaboratorijskih programa ispitivanja da bi se obradila preciznost neke metode ispitivanja, postupak izračunavanja preciznosti na osnovu rezultata jednog takvog programa i postupke kojima se treba rukovoditi prilikom tumačenja laboratorijskih rezultata u odnosu, kako na preciznost metode, tako ina granice ustanovljene u tehničkim uslovima kvaliteta za proizvode od nafte.

Kako su proizvodi od nafte u opštem slučaju homogeni proizvodi kod kojih, normalno, nema velikih problema pri uzorkovanju, nije bilo nužno, za razliku od međunarodnog standarda ISO 5275, razmatrati postupke neophodne za širu primenu na heterogene, čvrste materijale. ISO 5275 takođe ne obrađuje veoma važan deo primene podataka o preciznosti, i to je osnovni razlog što je TC 28 sproveo svoj program do kraja.

U uslovima intenziviranja međunarodne razmene robe, poglavito u aktuelnim trendovima razvoja atestiranja u oblasti nafte i praktične razmene rezultata ispitivanja, Savezni zavod za standardizaciju obrazuje Komisiju za standarde o određivanju i primeni podataka o preciznosti metoda ispitivanja u nafti čiji će rad početi 1982. godine. Usvajanje ovakvog dokumenta je veliki doprinos i za predstojeću realizaciju Kompleksnog programa standardizacije u preradi nafte, gde predstoji praktično kompletna revizija tehničkih uslova kvaliteta proizvoda.

3.0 KVALITET MERENJA U FUNKCIJI MEĐULABORATORIJSKIH ISPITIVANJA

Medulaboratorijski program ispitivanja za određivanje preciznosti neke metode ispitivanja, na prvome mestu pretpostavlja jednu veoma rigoroznu organizaciju sa jas-

236

no definisanim nadležnostima u cilju postizanja optimalne objektivnosti. Pre svega je neophodno obrazovati komisiju od stručnjaka različitih profila kako bi se sačinio program rada. Veći broj tih stručnjaka mora da poznaje dobro kako metodu o kojoj se radi, tako i njenu primenu u praksi. Najmanje jedan od članova komisije morao bi da ima iskustva sa statističkim planiranjem eksperimenata i obradom podataka. Njegov bi doprinos bio u organizovanju i planiranju ispitivanja, analizi podataka i izradi konačnog izveštaja. Komisija između sebe bira rukovodioca programa i organizatora sprovođenja ispitivanja, sa jasno definisanim nadležnostima i odgovornošu.

Za potrebe međulaboratorijskog programa ispitivanja metode u razvoju može da se organizuje i prethodno, praktično standardizovano ispitivanje, „pilot“ program, da bi se ustanovili svi neophodni detalji oko primene i sprovođenja metode, ispitalo ponašanje uzoraka i sasvim grubo procenila preciznost, na osnovu čeqa hi se i odredivao neophodan broj učesnika u sprovođenju kompilgtnog programa i broj uzoraka.

Prilikom organizovanja programa ispitivanja neophodno je proizvoljno odabrati laboratorije učesnike, između svih onih koje tu metodu upotrebljavaju.

Broj laboratorija i broj uzoraka za ispitivanje su u obrnutoj proporciji, i u svakom slučaju u programu ispitivanja ne bi trebalo da učestvuje manje od pet laboratoriJa, a neophodno bi bilo obezbediti preduslov od najmanje 30 odsto slobode kako za ocenu ponovljivosti, tako i za ocenu uporedivosti. Za ponovljivost, konkretno, to znači da bi se moralo dobiti najmanje 30 parova valjanih rezultata.

Svi učesnici međulaboratorijskog programa ispitivanja u cilju određivanja preciznosti određene metode ispitivanja mora da se saglase po pitanjima:

a) sprovođenja metode:

b) zahteva u pogledu rukovanja i skladištenja uzoraka;

c) redosleda kojim će uzorci biti ispitivani. Za svaku od

učesnika — laboratorije, se utvrđuje slučajni (nasu-

mični) redosled;

da se kod svakoga od uzoraka odrede dva rezultata,

jedan za drugim, od strane istog izvođača na istom

aparatu:

e) vremena za koje se svi uzorci moraju ispitati;

f) oblika prikazivanja rezultata, ı jedinica u kojima se isti iskazuju;

g) zaključka da se ispitivanje sprovodi u normalnim uslovima, od strane iskusnih izvođača, ali ne posebnih eksperata, i da trajanje ispitivanja bude normalno.

Svi uzorci u međulaboratorijskom programu ispitivanja

mora da budu šifrirani na pogodan način, bez ponavlja-

nja i svi ostali podaci o njima ne smeju da se saopštavaju do kraja ispitivanja.

d

—

Standardizacija, 1982./br. 5—